Kročio si na asfalt i pritisnuo to dugme "on" . Mašina je pokrenuta. Još sekund, dva i tamo smo, na drugoj, ali ipak okrugloj planeti... prostor koji oponaša vakuum...
Grliš me. Ponoć je prošla i to nas raduje. "Konačno", pored treperavog "polako",odzvanja tiho pred obrvama. Govorim nečujno da sam spakovala sve za put; govoriš kako sam lepa i da je bitno samo da idemo zajedno. Preskačem ceo deo sa ponorom neophodnih stvari, već si me osmehom odvukao na drugu stranu i pokazuješ mi sve te slike u ramovima. Čarolija je čarobna. Šećer. Tačka.
Bacam sve stvari prethodno danima smišljane za poneti i par sati pažljivo pakovane. Koliko to samo nije imalo smisla, pomišljam. Kiša. Prkosiš joj rečenicom da je taj metar na kojem stojimo najlepše mesto na svetu. Na kom svtu, pitam te sad?
Vodimo se po tim stazama, koje nas postavljaju u dobar odnos paralela i parabola nekih. Jedna je sigurna. Toplina tvojih misli utopljenih u reči od istopljenog šećera, spušta mi kapke, lepi trepavice... osećam mednost telesnom temperaturom zagrejanih slogova u svakoj pori lica i osmeh se progura kroz usne. Metrika i ritam tvojih teško sofisiciranih smislenih redova odgovaraju zelenom zvuku mojih visokih potpetica kada su mi sve želje na broju. Ipak, hodam mirno tik uz tebe, da ne bih pala u nesvest od višeprocentnog koeficijenta opijenosti. I shvatam, alkohol je zasigurno ipak samo voda.
Taj tvoj med kroz koji sat poprimiće naročitu boju od moje kože i ti ćeš, sa velikom radošću, spustiti svoje jezik i usne na moje telo, krenuvši od ruku. Kako da nastavim da hodam? Tvoj osmeh blago spuštenih nausnica - korak je već pustio korak.
Usputni psi, mačke, zečevi i ostala slična stvorenja koja pričaju, pokazatelj su da smo bliže željenom mestu. Prijatni zalogaji još ukusnijeg tamnog grožđa iz nečijeg vrta govori da ćemo za koji minut već lebdeti raširenih nogu i ruku sa jednobojnim osmesima i usta punih priča. I tako i biva.
Druga okrugla planeta svedoči o sigurnosti mesta. Blago zanosiš glavu unazad i kosa te odaje... sakrio si sedam, a možda i dvanaest zlatnih zvezda, kojima bi da mi ukrasiš telo kad budem zaspala. Pravim se da ne vidim, ti me provaljuješ da nešto krijem što odlično znam, ali da li misliš da te moj glas neće zaneti svojim detinjastim pokretima?
Držiš me za ramena - previše dobar položaj poteza za ovo doba noći i godine. To odaje tvoju izraženu strast. To mi potvrđuje našu sličnost i u smislu ne tako lake golicljivosti. Sunce ne postoji, Mesec umišlja da postoji. Oblake si razblažio jednim svojim uzdahom i izdahom, nebo si rasprostreo po našoj otprilike unapred poznatoj putanji - ljubav duž naših ruku i blistave nežnosti su glavne koordinate zajedničkog nam navigatora. Sreća je neizbežna i to mi po ko zna koji put priznaješ.
Vazduh, koji nas pokreće, je redak i vremenom ređi i pitak. Spotičemo se o sopstvene skulpture od belih stena, postavljene po uglovima kosmosa od nas samih, i smejemo se glasno, uporno pokušavajući da budemo spretniji. Leptiri, ko zna odakle, vuku mi kožu po šavovima ruku, cveće klizi iznad naših glava, a zidove, izvini, ne vidim. A i ako postoje, sigurno su od plastelina, koji sam već grizla zubima. Tišina istih tih zidova neka živi u iluziji. Latice ljubičastog cveća sa drveća upadaju nam u usta, a ti cvetovi tope plastelin. Koračaš, ispunjen plavetnilom, kraj mene i svojom levom rukom grliš mi vrat. Šećer. Tačka.
Buđenje je prokleto fantastično. Oklop mi se odvaja od kostiju i mesa, sluzokoža krvari; ti mi, unezveren, ljubiš oči, sveže umivene flaširanom vodom. Još uvek imaš taj blago spuštenih nausnica osmeh... Ipak je sve to bilo stvarno.
Grliš me. Ponoć je prošla i to nas raduje. "Konačno", pored treperavog "polako",odzvanja tiho pred obrvama. Govorim nečujno da sam spakovala sve za put; govoriš kako sam lepa i da je bitno samo da idemo zajedno. Preskačem ceo deo sa ponorom neophodnih stvari, već si me osmehom odvukao na drugu stranu i pokazuješ mi sve te slike u ramovima. Čarolija je čarobna. Šećer. Tačka.
Bacam sve stvari prethodno danima smišljane za poneti i par sati pažljivo pakovane. Koliko to samo nije imalo smisla, pomišljam. Kiša. Prkosiš joj rečenicom da je taj metar na kojem stojimo najlepše mesto na svetu. Na kom svtu, pitam te sad?
Vodimo se po tim stazama, koje nas postavljaju u dobar odnos paralela i parabola nekih. Jedna je sigurna. Toplina tvojih misli utopljenih u reči od istopljenog šećera, spušta mi kapke, lepi trepavice... osećam mednost telesnom temperaturom zagrejanih slogova u svakoj pori lica i osmeh se progura kroz usne. Metrika i ritam tvojih teško sofisiciranih smislenih redova odgovaraju zelenom zvuku mojih visokih potpetica kada su mi sve želje na broju. Ipak, hodam mirno tik uz tebe, da ne bih pala u nesvest od višeprocentnog koeficijenta opijenosti. I shvatam, alkohol je zasigurno ipak samo voda.
Taj tvoj med kroz koji sat poprimiće naročitu boju od moje kože i ti ćeš, sa velikom radošću, spustiti svoje jezik i usne na moje telo, krenuvši od ruku. Kako da nastavim da hodam? Tvoj osmeh blago spuštenih nausnica - korak je već pustio korak.
Usputni psi, mačke, zečevi i ostala slična stvorenja koja pričaju, pokazatelj su da smo bliže željenom mestu. Prijatni zalogaji još ukusnijeg tamnog grožđa iz nečijeg vrta govori da ćemo za koji minut već lebdeti raširenih nogu i ruku sa jednobojnim osmesima i usta punih priča. I tako i biva.
Druga okrugla planeta svedoči o sigurnosti mesta. Blago zanosiš glavu unazad i kosa te odaje... sakrio si sedam, a možda i dvanaest zlatnih zvezda, kojima bi da mi ukrasiš telo kad budem zaspala. Pravim se da ne vidim, ti me provaljuješ da nešto krijem što odlično znam, ali da li misliš da te moj glas neće zaneti svojim detinjastim pokretima?
Držiš me za ramena - previše dobar položaj poteza za ovo doba noći i godine. To odaje tvoju izraženu strast. To mi potvrđuje našu sličnost i u smislu ne tako lake golicljivosti. Sunce ne postoji, Mesec umišlja da postoji. Oblake si razblažio jednim svojim uzdahom i izdahom, nebo si rasprostreo po našoj otprilike unapred poznatoj putanji - ljubav duž naših ruku i blistave nežnosti su glavne koordinate zajedničkog nam navigatora. Sreća je neizbežna i to mi po ko zna koji put priznaješ.
Vazduh, koji nas pokreće, je redak i vremenom ređi i pitak. Spotičemo se o sopstvene skulpture od belih stena, postavljene po uglovima kosmosa od nas samih, i smejemo se glasno, uporno pokušavajući da budemo spretniji. Leptiri, ko zna odakle, vuku mi kožu po šavovima ruku, cveće klizi iznad naših glava, a zidove, izvini, ne vidim. A i ako postoje, sigurno su od plastelina, koji sam već grizla zubima. Tišina istih tih zidova neka živi u iluziji. Latice ljubičastog cveća sa drveća upadaju nam u usta, a ti cvetovi tope plastelin. Koračaš, ispunjen plavetnilom, kraj mene i svojom levom rukom grliš mi vrat. Šećer. Tačka.
Buđenje je prokleto fantastično. Oklop mi se odvaja od kostiju i mesa, sluzokoža krvari; ti mi, unezveren, ljubiš oči, sveže umivene flaširanom vodom. Još uvek imaš taj blago spuštenih nausnica osmeh... Ipak je sve to bilo stvarno.
Нема коментара:
Постави коментар