Lyrical soul (o Ani Stanić)

Mogu te gledati satima;

slušati- ceo jedan vek.

Ali taj sjaj,

kao zadnji da je,

treperi celom dužinom tvoje prilike

dok govoriš o običnim i velikim stvarima,

o posebnim momentima

i o igri lakoj kao vetar,

koja nam ne ispada iz koraka.

Hvataš me za ruku

i poklanjaš mi pune minute osmeha.

Ne znam ni sama koliko sam radosna.

Drmaju me tvoje sintagme,

zaboravljam glupe tuge

jer one zaista ne postoje.

To svima ponavaljaš u melodiji

i ritmom svojih karličnih kostiju

kada tražiš samo ples za dobro veče.

Onda simpatičan odblesak tvojih zuba

i još jedan okret.
Pesma koju dovodiš sedeći

te noći imala je gušći izraz;

kraj je učinio svoje

i odao neke setne misli.

Koliko suza u velikoj ženi,

u velikoj zamisli o pravim vrednostima!

Ljubav koja je čekala svoj kraj

i svoju reinkarnaciju.

Koliko si lepa samo bila

u tim prelamanjima svetlosti-

sunčan dan bi se stideo svoje tame

iako bi ga ubedila da je zaista sjajan.
Nema sjajnijeg jutra ni dana

do onog oglednog na tvom licu i dekolteu

kada ti srce prenosi iskrenu emociju.

Neka mi skinu i sunce-

tvoje oličenje u ušima

i kao luksuz pred očima

glavni je izvor energije cele moje planete

kada se težina disanja stiša.