Pahunje

I padaju i padaju i padaju deca snega. Vrte se, sudaraju, smeju, ne zatvaraju usta, udaraju o staklo prozora, i sva ta galama prija jednako kao popodnevni razgovori sa tobom u mojoj sobi. Hladan vazduh napolju, moji topli zidovi, kafa - dovoljno da ti se razlije voda iz očiju od smeha svuda po tepihu mi tek uredno očišćenom. Za tepih ne marim - na čelu mi piše; jedino tada srce, kao organ, želi da mi sklizne niz rebra i izađe negde kod levog kuka. Možda je to razlog mojih bolova u kuku - mali čovečuljci kopaju put za izlazak srca.
Trčala bih kroz onaj vazduh gust od belih malih kristala vode; zajedno s tobom, mogla bih da zamislim da sam već otišla u Satensku zemlju.
Ruke su ti, opružene, blago savijene u laktovima - ti lebdiš, vetar ti gura kosu ka jugu, dok uporno stremiš letu, koji ti vene ispunjava ovim osećajem naprsnuća svih tvojih ironija i pogleda smrti, sličnom tvom shavatanju moje celokupne boleštine od bivstvovanja. Onda bih da izgovorim to veliko da te gotivim, ali čemu kvariti ovaj let zvukom slogova tih reči, koje i ne dotiču osećanje o kojem slove? Onda ćutim. Mudro. Pravim se mudra. I smejem se glasno. 
Ljubiš mi čelo prepuno pahulja. Trepavice moje ti crtaju naročitu liniju ispod jagodica, a bistrina tvog pogleda je zaista jezero Lofotena. Gledaš me dugo. Skrećem temu na smejanje. Samo smejanje. Samo... smejanje. Leptiri iz naših stomaka, za čije s epostojanje još uvek traži naučni dokaz, sačinjeni su od ovih pahulja. Smej se, smej, da se ne istope čim ih probudimo.