Adaptacija

Ovih dana živim u prošlosti. I služe mi ti trenuci. Nije da kao bežim, nego jednostavno, te uspomene čine da se osećam lepo.

Odem u neke stare, sopstvene svetove, sećam se mirisa, svetlosti, intenziteta otkucaja srca, snoviđenja i, ponekad, nekih reči. Ja bukvalno plovim i nisam prisutna tu gde trenutno fizički jesam, i oh, kako dobra vožnja to bude. Porazgovaram sa starim prijateljima, zahvalim im se što su bili tu, nekada čak i shvatim neke stvari potpuno suprotno od onoga kako sam onda shvatila. I to bude često olakšavajuće, katkad gorko.

Kažu da naša sadašnjost piše našu prošlost. To nije teško pojmiti. Iz ove perspektive, iz ovog novog trenutka, potpuno drugačije mogu izgledati stvari koje smo iskusili pre duže vremena. Pa nije li tek tu lepota ovog života i moći naše svesti?

Kažu, nostalgija. Kažu, ne greje to Sunce isto. Ma gde ne greje, piči samo tamo. Ali adaptacija te baca tamo amo dok sve lepo ne istreseš iz glave što si do sada sakupio, pa lepo složiš i baciš ono što ti zaista više ne treba. Sve to zarad novog prostora za nove stvari. I nismo li onda rastrzani između prošlosti i budućnosti, gde u sadašnjem trenutku spremamo i čistimo i pravimo red? U tišini, sve to bude nekako lakše. Tišina sadašnjost učini mirnijom, kao da je bez aktivnosti, a tada je i to čišćenje nekako nežnije.

Limun-žuta

Zaranjam u tu limun-žutu svetlost, koja iz današnjeg zalaska obasjava moja ramena i dekolte.

Topi mi se lice koje, žmureći, unosim u taj topli vazduh, koji se lepi za moje jagodice i trepavice i ne da mi da otvorim oči. 

Ostavlja me ova limun-žuta da sanjam budna, kaže da ne brinem, da dan još uvek traje i da ima vremena za sve nevažne stvari, koje su nam na nekim to-do listama.

„Tu-tu” se samo čuje u glavi, prekid veze sa tim opipljivim svetom i jedno „kuc-kuc” na vrata nekog unutrašnjeg pogleda.

Ramena mi pršte od sjaja. Periferni vid mi je osigurao taj prizor. Ne nestaje tako lako ova limun-žuta svetlost. Božanstveno je uporna i tako meko ljubi, tako lako odvaja od tla i čini da lebdenje bude omiljeno stanje.

Omamljena kao mogućnostima letnje noći, ja poluzatvorenih očiju dišem, da kožom upijem svu tu lepotu koju vidim i koja postajem jer se stapamo ta svetlost i ja, limun-žuta.