I trčala sam u svoj povratak u budućnost. Iako sam imala dovoljno vremena, jurila sam niz te uske ulice - vodile su me sigurno do odredišta gde počinje put za njegov vidik.
Euforično je samo telo - moja duša tiho obitava u jednom od lokala, gde je muzika tiša od postojanja jednog vrednog mrava, i staloženo pije crni čaj sa malo mleka i par tragova ušećerenog meda.
Onda onaj svečani muk pred njegov dolazak, muk poput onog, koji nastupa pred nekim lepim govorom, pred početak prave proslave radosti. Trenutak, koji kao da traje nekoliko minuta, možda čak i čitavih deset. Osmeh povučen u sebe kao da će svakog časa da progovori, i odjednom - čuju se iz daleka delovi jednog velikog: "BUM!"
mdvlfk
Нема коментара:
Постави коментар