Pogled tvoj ne izlazi mi iz očiju. Nebo ogrnuto gustim, sivim oblacima mi se osmehuje. Odraz zraka sunca dalekog jesu šljokice na mojim lakim kapcima. Toplota tvog poljupca u vazduhu lepi mi se za pore i gradi blistavu teksturu preko mojih arkada. Duša mi je u grlu.
Tvoje ruke mogle bi mi prekriti celo telo. One su ogrtač za moj oblik. Ta predivno sivoplava tkanina od tvojih ruku sa zlatnim nitima odaje, bez da progovori, svoju vrednost, svoju veličinu, svoju večnost. Kako je samo čvrsto i stabilno pod tom mekom tkaninom... Ona prekriva tri tačke na mojim leđima, tri moje omiljene tačke - u levom i desnom ramenu i po sred tog mog oblika. Trougao je veličanstven samo okrenut i ćutljiv, kao iznenadna pobeda. U tom položaju ga i nosim i zato tako viktorijanski blista, prepun nepoznate i velike prošlosti. Lep.
Ne izlazi mi tvoj osmeh iz usta. Držim ga nežno zadnjim zubima, tako najviše volim. Iskre tvog osmeha klize mi niz grlo. Jezik mi se smeje i ne prestaje da priča i priča, priča... kao da se raduje nekoj zasigurno dobroj zabavi.
I onda zabava u tvojim mislima, palih u moju hipofizu... Neprocenjivo.
Нема коментара:
Постави коментар