Ukus

Morska so lepi mi se za ris. Po prvi put to doživljavam. Taj prizor topi se pred mojim očima i ja ne znam šta bih, osim da se samo nasmejem.

Kada bih samo mogla da poližem svoj ris, pomišljam da bi mi se so uvukla preko sluzokože u krv. To bi me možda učinilo tačkom.

Na visini od desetak metara, na terasi vile u kojoj smo odseli, oseća se krčkanje ručka iz konzerve, nesvakidašnje ukusnog i lepo začinjenog – onako na stari način. Uglavnom, narandžaste boje. Ta narandžasta mi sve više obeležava život. Lagano mi se uvlači u okolnosti i donosi sa sobom svoja lekovita zračenja. Narandžasti ručak , tragovi u tanjirima i već osećam ukus.

Iako je već sipao vino u čaše, moj suprug i dalje savetuje da pijemo vino nakon ručka jer je tako bolje za varenje. Ja svoju prvu čašu ispijam gotovo naiskap iako nam je tek praktično prvi dan na moru.

Pogled njegov, osmeh moj, miris pene koju donose talasi i vino iz naše omiljene vinarije. Puno toplih reči, puno pozitivnih osećaja, puno prisnih osećanja. Puno života.

Morska so lepi mi se za ris. Po prvi put to doživljavam. 

Stara ja

Kao da sam od danas ja stara ja.

U meni umire snobizam svih mojih dana.

Kao da plutam iznad tla,

Laka i vesela i prirodna i od sna.

Danas je odličan dan.

Danas je muzika pobednik sveta.

Danas putujem upornom Pierijom,

I belina tih pustara obasjava mi obraze.

U daljini se još ne nazire

Vegetacija koja obećava osveženje.

Ipak ja bih neumorno hodala dugo,

Dok rasejanost ne postane pozitivan pojam.

Ovaj grad

Ko bi rekao ikada da ću živeti u dalekom gradu i to prema severu negde? Ko bi rekao da ću uživati pogled ka vilenjački plavom nebu, u gradu koji sija od istorije, miran je u svojoj sadašnjosti i drži mogućnosti za budućnost na dlanu u svoj svojoj prirodi i predelu koji ga čine?

Već neko vreme okrenuta sam svom unutrašnjem predelu, koji sam tako dugo pravila. Ovaj predeo me tako usput okreće sebi, tako logično i magično. Kao da nikada nisam čule ptice, ja sam raspamećena nad tim tonovima! Kao da nikada nisam videla nebo, moj pogled gnjuri u tom kontrarnom okeanu! Kao da dugo nisam videla boje niti čula zvona – sve oko mene živi od živosti svoje! Pa kako da u takvoj okolini ne buja ljubav? 

I kako da u toj atmosferi ne rastu sočni plodovi svih naših želja i htenja sanjanih, čak i od samog rođenja? Kako ne blagosloviti svako jutro u kojem otvaramo oči tako nasmejani? Ako ne prođu i ne odbole se, sve fizičke i duševne boli lakše su.

I vazduh. Čist i prozračan kao moj glas kada ti govorim koliko te volim. Vazduh jasan kao tvoj pogled pre osmeha tog tvog detnjastog i u isto vreme stabilnog i definisanog za jednog markantnog muškarca.

Da me nisi pozvao u ovaj grad, ja nikada ne bih saznala koliko trava zna biti zelena, koliko nebo zna biti velikodušno, koliko bogovi umeju biti naklonjeni i koliko zvezde znaju snažno da sjaje.

Dozivala sam te celog svog života da bi me ti samo pozvao - da ja sve ovo vidim. Neizostavna zahvalnost nije ni približno velika kao energija, koja se dešava između tvog predela i mene, između tebe i mene. 

Nebo i zemlja

Ako vam kažu da ste nebo i zemlja,
Znajte da ste ipak jedno.
Iz ugla horizonta, spojeni ste.

Rođenje

Sa filozofske pak strane, mogla bih umreti da ne trepnem. Udavila bih se, u sopstveni grkljan potonula, zaronjena u dno svih mojih beskrajnih boli i predana, tako ostala bih kao morski antikvitet.
Ali ja ne volim da ronim. Barem ne dublje od svojih kolena. Do kolena mi je sve ravno.
I ne volim da počivam samo i da mi se dive. Ne želim biti ograničena na jedan element, kontinent, entitet.
Ja uživam u svim mojim teškim metamorfozama i neka su mi blagosloveni svi oblici. Živa sam i dobra sam ovako, obojena ponekad i bojama koje mi nisu omiljene.
Menjam agregatna stanja iz sopstvene zabave.  Svaki moj korak prividno je samo uzrokovan spoljašnjim. U meni obitava i opstaje želja da se menjam i istražujem samu sebe do nove sebe ne bih li se opet rodila, zavaravši se da sam došla do kraja.
Obožavam kraj razmišljanja. To je mesto rezervisano za prasak.

 

Plemensko plamena

Neverovatno je kako sam ja, žena sa Himalaja i čovek fjordova, svoje najveći osmeh pronašla u ravnici. U tom ravnom pronstranstvu sve moje želje i snovi polegli su na meku travu, poređali se na granama drveća i mirno čuče tu.

Ovo mesto ima neku energiju koja me veseli kad god se vraćam u svoj novi dom. Ta energija mi se čini da sliči karakternoj osobini koja me sačinjava celu - da dobrim raspoloženjem zadržim sagovornika nasmejanim. Tako me ova ravna zemlja prostranog dvorišta dočekuje nasmejana i obećava da će i ovaj naš susret biti veliko slavlje, šareno i nevino i da će trajati do kasno u noć.

To me čini visoko frekventnom i shvatam da pripadam tu.

Svaki put govorim glasno da ćemo zajedno jednom otići na te snežne vrhove i u te vetrovite i osunčane magične predele na severu, da će bez straha od povrede uspinjati svoj duh do neba koje je slično ovom ovde, da će se pitanja sva odnositi samo na to gde ćemo dalje. Govorim da će nas kao i ovde pratiti muzika plemena - plemena u nama, plamena u nama. Plamena koji svakog jutra palimo kada krećemo u novi dan jer to nas je povezalo jedne večeri davno.

Taj plamen i čini našu frekvenciju. Neverovatno je koliku osetljivost taj plamen ostavlja u svojim tragovima po našim pojavnostima, po svim našim oblicima.

Shvaćena

Lomim se na emocije. Padam pred možda večnom željom. Samo da dotaknem prah te nežnosti, ja daću sve što mogu da dam.

Lomim se na iskonsku potrebu. Padam ničice pred idejom o drugačijoj radosti. Svaki aplauz verovatno ne može stati u red sa tišinom zimske noći u toj sobi.

Lomim se na ljubav. Fantastičan polomljeni kristal svih mojih stavova i principa topi se pred samo jednim pogledom. Neka je i ovaj život ropstvo, ja biram i tu sliku pre nego iluziju o sigurnosti.

Lomim se za slobodu iako se svakodnevno ograničavam sopstvenim i svetskim, posebnim i specifičnim. I shvatam: sloboda jeste i traje dok se posvećeno predajem.