Mala svečanost

Sumiranje jedne godine, jedne decenije i mnogo dana. Mnogo je lepih događaja uskladišteno u memoriji i par godina tuge, otuđenosti i prave pravcate samoće. Slobode nikada nije manjkalo. To je stub koji drži sve. 

Razmišlja se o svemu lepom čega se možemo setiti, a što je naš unutrašnji život zaista oplemenilo. Niže se spisak uspeha na svim tim životnim poljima, koja, čini se, moraju da postoje da bismo bili srećni po kriterijumima većine. U suprotnom, "sigurno nije srećan / srećna" i "ko zna koje probleme sve ima", dok taj neko mirno spava i uživa mir o kakvom one sudije mogu samo da sanjaju. 

A ja bih da čitam, pišem i mislim o tom OSEĆAJU, o sumiranju SVIH OSEĆAJA doživljenih u jednoj godini, deceniji, u mnogim danima i u mnogo lepim trenucima. O osećaju za sopstveni integritet, ko sam i šta sam, i gde sam i gde sam (ja to) pošla; o osećaju izgubljenosti i pribranosti, rasejanosti i fokusiranosti, razmahanosti i povučenosti; o osećaju pripadnosti i sopstvene šarene laže, te osame. Ali možda najviše od svega, ja bih da sumiram osećaje ljubavi i svesnosti - za sebe, o sebi, sebi. Sebe se nikada nećemo načitati i izučiti jer beskraj smo bezgraničnih potencijala i ponora koje biramo svakog dana. 

I tako se ti dani "gomilaju", neko će radije reći "slažu", i čine da lakše izračunamo šta smo najviše. Summa summarum - melanholik. Summa summarum - romantik. Summa summarum - optimista. Summa summarum - filosofija. "Mnogo ti duboko ideš..." A kako drugačije da se razumem? Kako drugačije da se zavolim? Kako drugačije da dosledno živim sve svoje dane, godine, decenije, trenutke? 

Život tako 'ladno brzo ide, teče, nema stajanja. Sve pomislim ponekad, proći će neki težak period, pa ću se vratiti na neki početak, da "pravilno" proživim taj deo. Ali ne. Mnogo je smešno što nekada imam i takav osećaj. 

Nema sumiranja, samo sabiranja. Nova godina kao da dođe i kaže: "Stani, sad se saberi, odmori malo i idemo u novo." Sabiranje i slavlje. U meni se svake godine dešava jedna mala svečanost, čak i onda kada ne slavim Novu godinu. Bez mnogo pompe, planova i listi bilo čega, ali uz puno kontemplacije i jednu čašu vinu ili šampanjca, ja se setim kako su moja mama i nana, od svega malog ili velikog što smo u kući imale, za mene i moju sestru uvek pravile malu svečanost. Uvek bismo se lepo obukle, pripremile lepu večeru, dekorisale dom i gledale muzičke programe na TV-u. Tih dana oko Nove godine bismo zastajale, smejale se jako puno, najčešće zbijajući šale na sopstveni račun, okrenute ka budućnosti, sa mislima punim mašte i željom da baš ta godina bude "naša" godina. I sa takvim stavom prema životu, svaka godina je i bila "naša" godina. 

I onda, kada se nanižu decenije, sa svim lepim i teškim trenucima, shvatimo da je sve to "naše" - naše. Kakvo god da je, naše je. I gde ćeš lepše od onoga što proživiš i osetiš na sopstvenoj koži?

Ali iznaređaću na jedan papir te neke važne događaje iz prethodne decenije, da se i na taj način saberem. No već i pre tog pisanja, shvatam da često par nemilih događaja, koji se možda jedan za drugim nekada nanižu, ali ne traju duže od godinu, dve, često projektujemo, kada su duboki, na više godina, potpuno nepravedno prema mnogo većem broju fantastičnih, "ne verujem koliko moćno" događaja. Zato oprezno u to sumiranje i sabiranje pred smiraj godine. (Ah, te reči na slovo S...) Svaki novi dan donosi nove nas, a Nova godina nam daje priliku da se toga podsetimo. 

           

U Norvešku, na sever

Odvedi me na sever, u Norvešku, na sever. 
Želim da osetim prozračnost leda na svom licu, 
Da mi se inje zalepi za trepavice,
A srce zalupa snažno zbog svežine.

Odvedi me na sever, u Norvešku, na sever,
Da zanemim pred lepotom fjorda,
Da mi pogled utone u tu posebnu plavu,
Da mi okean utiša misli.

Odvedi me na sever, u Norvešku, dragi,
Da te ljubim u sunčanim noćima.
Muzika te vegetacije obećava snove
Od kojih život treperi lakše. 

Jer eto

A mogao si odustati od mene. A nisi. 

Mogao si odustati od mene kao što sam ja lajala da odlazim. 

A nisam. I nisi. 

Jer eto, ja nosim odeću u skladu sa raspoloženjem. 

Ti to vrlo rado nazivaš cirkusom i vređaš mi ego. 

Jer eto, ja nisam tipična žena domaćica za kod kuće,

nego ti od ranog jutra spremam sendviče filovane filozofijom i pečem kolač sa dve oštrice, pa ti vidi odakle ćeš da kreneš da me obaraš sa argumentima. I čik probaj da ne probaš.

Jer eto, nisam još ni otvorila oči, već sam izgovorila 3799 slova, sa životno (samo meni) važnom porukom. A ti samo pokušavaš da se dovučeš do toaleta, a zatim do kuvala za kafu. 

Jer eto, moj humor najviše blista kada mrtva ozbiljna podražavam situacije koje se ni u snu ne mogu zamisliti, i po ko zna koji put me gledaš znajući da samo izvodim neku novu tačku. Opet izgovaraš: "Cirkus." 

Jer eto, mene smara shopping i tumaranje po shopping molovima. Volim samo kvalitetne materijale i samo za scenu na koju nisam dugo izašla jer sam postala mama, i žena sa mnogo kilograma, pa ne ide da se toliki novac baci jer eto, želim da se menjam. 

Eto, ja nisam od onih koje vise po teretanama, jedu vlakna i žitarice i Chia seme. Ja eto, samo ne jedem meso, pa nekada čovek prosto poželi da me shopping ne smara. Više bismo možda imala para.

Jer eto, ja sam neki tamo idealista, koji sanja neke potpuno utopijske snove. Snove sa najlepšim pejzažima, neviđenom svežinom i fanfarama koje se čuju do druge galaksije. 

Jer eto, umem da budem i teška za dušu. Teška do monstruoznosti. Teška, kao da nosim neko đubre u stomaku. Teška, pa vičem, umesto da povratim, da se povratim. 

Jer eto, ni ti nisi cvećka. Jer eto, ti se udrveniš i stegneš šake, stisneš usne, ukočiš laktove, ne piješ vodu. Nekada ništa ne pije vodu kod tebe. Pa ja bauljam u tom ništa i tražim te, a ti ćutiš i nećeš da izustiš ni reč. A onda, kao naručeno, ogreje ovo naše Sunce, pa se malo raskraviš i počneš da govoriš poeziju, vino ti poteče iz usta. A ja slušam i gledam i ne verujem jer sve si ono što nisam još stigla ni da poželim i da ne poželim. 

I eto, u tome se valjda ogleda tvoja i moja suština. Fali nam tišina, i opušteni pogledi i spušteni gardovi jer nismo rivali niti je ikada trebalo da to i postanemo. Ipak, zasluge delimo i svaka nam čast na tome. Briljirali smo! 

Spustila sam ogledalo jer želim da se ogledam u tebi. Želim da te se ne plašim i da te ne tražim. Želim da ne strepiš za moju pristupnost. Želim da uspe ovo naše. Želim ti da osećaš neograničenu ljubav, naklonost Saturna i snagu Jupitera. Želim ti da spoznaš mudrost svetih knjiga i da uživaš u ovom životu sada. Sa mnom. Jer eto, nismo se mi tek tako sve ovo dogovorili. Ima ovde nečeg više. 

Adaptacija

Ovih dana živim u prošlosti. I služe mi ti trenuci. Nije da kao bežim, nego jednostavno, te uspomene čine da se osećam lepo.

Odem u neke stare, sopstvene svetove, sećam se mirisa, svetlosti, intenziteta otkucaja srca, snoviđenja i, ponekad, nekih reči. Ja bukvalno plovim i nisam prisutna tu gde trenutno fizički jesam, i oh, kako dobra vožnja to bude. Porazgovaram sa starim prijateljima, zahvalim im se što su bili tu, nekada čak i shvatim neke stvari potpuno suprotno od onoga kako sam onda shvatila. I to bude često olakšavajuće, katkad gorko.

Kažu da naša sadašnjost piše našu prošlost. To nije teško pojmiti. Iz ove perspektive, iz ovog novog trenutka, potpuno drugačije mogu izgledati stvari koje smo iskusili pre duže vremena. Pa nije li tek tu lepota ovog života i moći naše svesti?

Kažu, nostalgija. Kažu, ne greje to Sunce isto. Ma gde ne greje, piči samo tamo. Ali adaptacija te baca tamo amo dok sve lepo ne istreseš iz glave što si do sada sakupio, pa lepo složiš i baciš ono što ti zaista više ne treba. Sve to zarad novog prostora za nove stvari. I nismo li onda rastrzani između prošlosti i budućnosti, gde u sadašnjem trenutku spremamo i čistimo i pravimo red? U tišini, sve to bude nekako lakše. Tišina sadašnjost učini mirnijom, kao da je bez aktivnosti, a tada je i to čišćenje nekako nežnije.

Limun-žuta

Zaranjam u tu limun-žutu svetlost, koja iz današnjeg zalaska obasjava moja ramena i dekolte.

Topi mi se lice koje, žmureći, unosim u taj topli vazduh, koji se lepi za moje jagodice i trepavice i ne da mi da otvorim oči. 

Ostavlja me ova limun-žuta da sanjam budna, kaže da ne brinem, da dan još uvek traje i da ima vremena za sve nevažne stvari, koje su nam na nekim to-do listama.

„Tu-tu” se samo čuje u glavi, prekid veze sa tim opipljivim svetom i jedno „kuc-kuc” na vrata nekog unutrašnjeg pogleda.

Ramena mi pršte od sjaja. Periferni vid mi je osigurao taj prizor. Ne nestaje tako lako ova limun-žuta svetlost. Božanstveno je uporna i tako meko ljubi, tako lako odvaja od tla i čini da lebdenje bude omiljeno stanje.

Omamljena kao mogućnostima letnje noći, ja poluzatvorenih očiju dišem, da kožom upijem svu tu lepotu koju vidim i koja postajem jer se stapamo ta svetlost i ja, limun-žuta.

Iskra Lazić

Imate dogovor da sve bude sjajno, kaže tvoja mama.
Sve zvezde se poklapaju baš tog dana.
Kristali sreće i kamenje drago zrače posebnom energijom
Radi tebe, Iskra, radi tebe, blago.
Amajlije ovog sveta pažljivo su upakovane i čekaju te.

Lakoća tvog dolaska odaje tajnu o bezbrižnom životu,
A snovi od pamuka tvoju večitu lepotu.
Znaj da te i mama i tata vole bezgranično
I žele da se uvek osećaš odlično.
Ćilibarima neka ti je optočen put. Čekamo te. 

Gospođica

Sećam se, dolazila sam popodnevnim internacionalnim vozom, provodili smo ceo vikend zajedno - kvalitetno, kako smo znali reći ponekad. I odlazila sam ponedeljkom rano ujutro.
Jurila bih na posao. Iz oaze mira, tamo gde je vreme stalo da bi se uživalo i volelo, ponedeljkom ujutro hvalata sam se u koštac sa brzinom prestonice i pretvarala se u brzu, poslovnu gospođicu. Ipak, naucio si me da volim ponedeljak.
A u tvom životnom ambijentu i vrtu, ja sam se svakog vikenda pretvarala u umetničko delo, nešto šareno i jarko i toplo u isto vreme. Stapala sam se sa snovima sunca koje je najlepše zalazilo kod tebe; stopila sam se sa energijom koju su nosili tebi dragi ljudi, istopila bih se na svaki tvoj poljubac, a tvoja ljubav mi je stajala kao salivena. 

I onda si me pozvao da dođem da živim tu, da živim sve to. Postala sam umetničko delo. I još nisam gotova. Meni, pored tebe, nema kraja. Ideje samo dolaze, ja se oblikujem i oblikujem i dobijam nove boje, izlazim iz svih okvira, oduzimam sebi i formu, postanem i apstraktna na tren... Pored tebe dobijam nove suštine i tako sopstveno uživanje prelivam po istom tom tvom ambijentu, koji sada nazivaš našim, po tom vrtu i činim da sija što jače može.
Od ljubavi i razumevanja koje uživamo dobili smo sopstveno sunce, pa to sijanje ne pada teško, a posebno je lako subotom ujutro uz šolju kafe.
Ne bolje verzije, ne doline sladoleda - ja sam pravo umetničko delo i vrtim se, vrtim i vrtim od sreće. Meni, pored tebe, nema kraja.

Zamena

ODLAGANJE, 

ODUSTAJANJE, 

OČAJ i 

OSUĐIVANJE

zamenili su

PRISUTNOST, 

POSVEĆENOST, 

POLAGANJE, 

POBEDA.

Umetnikova pesma

Poezijo moja, čekaj me!
Sačekaj još koji mesec samo.
U skutima inspiracije sa milion reči,
Bez napetosti, sa puno naboja,
Rominjaj u ambijentu mog unutrašnjeg života.
Meškolji se samo još malo
U mojim rukama i na mojim usnama.
Čuvam te kao malo vode na dlanu.
Duša si moja od snova izatkana.

Muziko moja, sačkaj me, molim te!
Tu sam, pevam te svakog dana. 
Sačekaj me, ako Boga znaš!
Volim te. S ljubalju si satkana.
Mirišeš na sandalovinu, na kedar i na želju, 
Osećam te svojom tišinom i milujem ti note.
Sanjam te, pa te snimim,
Pa te zapisujem kako znam i umem - 
Samo da te ne zaboravim 
I da te kasnije bolje razumem.

Inspiracijo moja, treperi, treperi!
Nikada se nećeš ugasiti,
Moja si žeđ neutoljiva.
Volim te jer pomeraš moje planine,
Razotkrivaš moja sunca,
Zasmejavaš me u mojoj boli -
Tako se umetnik voli!
Budi mi tako pokretna i okretna, 
Sa tobom je blagosloven svaki moj dan.

Motivacijo, pokretačka snago!
Silo od pojavnosti, predivni dome!
Bez tebe bi moja volja bila smešna.
Ti si mi kompas i vetar i zaklon.
U tebe se šćućurim dok čekam pravi trenutak.
Hvala ti što si tako iskrena u svojoj stamenosti,
što si stabilna i postojana i oh, tako intenzivna.
Srce mi od sreće kuca brže
Kada mi se misli sa tobom druže.
Druže moj, izvoli večno budi tu.

Pesmo moja, u grlu te nosim.
Sa tobom se ponosim, obožavam te silno.
Pevam te i kad je tmurno i kada se sve sjaji.
Divna si i iskrena i moja i svoja.
Voljena si, pesmo, voljena si, draga moja.
Ljudi te rado slušaju, plešu i razumeju.
Ti si energetska spona,
Ti širiš jako dobru priču.
Ti si zauvek pesma za svaku priliku.

Grlo moje, hvala ti što tako dobro zvučiš!
Tvoje žice mlade su i snene.
Hvala ti što mi pomažeš da oteram sene
Onda kada me teskoba iz nekih dubina prene.
Neka krene i pesma, neka se prospe motivacija,
U radosti neka spava inspiracija,
Muzika neka ostane lek,
Poezija neka zaustavi ovaj vek,
A ti, grlo moje, moje unutrašnje najsjajnije sunce,
Ostani mi treperavo - nek se u tebi moja umetnost oblikuje.

Indija

I posmatram te tako dok me gledaš tim perlicama, tim malim morsko plavim očima, dubokim kao more Skijatosa u kasnu letnju noć. I govorim ti koliko te volim, koliko ću brinuti o tebi, kako ću ti pružiti sve što ti bude bilo potrebno da budeš srećna.
I krenu mi suze od neke silne radosti, smejem se i plačem dok fizički upijaš moju vibraciju, i staješ na tren i gledaš me drugačijim pogledom. Ne mičeš se, kao da pokušavaš da dokučiš o čemu se radi, šta se to dešava u tom snažnom osećaju koji odašiljem; i zaplakala bi da ne počnem da te umiljato pitam kako si i gde si, praveći se da ništa drugo ne mislim.
Ali ti razumeš, ti me čuješ jako dobro, ti me osećaš i znaš i spoznaješ svaki novi trenutak tako lako i tako brzo. Divim ti se. Divim se tvojoj lepoti i brzini i bistrini. Divim ti se.
Divim ti se kao prolećnom jutru u Alpima, divim ti se kao sutonu u arapskim zemljama, divim ti se kao popodnevu u Sahari, divim ti se kao svetloj noći na severu Norveške; divim ti se svim svojim bićem - toliko si mala, a tako snažna, tako velika, tako snažna.
Preplavljuješ me celu svojim disanjem. Kada pustiš glas i po koji ton, koji žudi da se artikuliše i definiše, preplavi me celu svaki sekund koji ispunjava prostor između tebe i mene. Toliko mi je lepo - kao da sam na sceni. Da, sa tobom mi je jednako lepo kao na sceni, a meni je tamo neizmerno lepo. Tamo sam svoj na svome. Scena mi je moja lična soba.
Indija, ti činiš da živim svoju umetnost i kada sam daleko od nje u ovoj zemaljskoj dimenziji. Pa ti si moja nova umetnost, koja podražava moju suštinsku kreaciju. Pa ti si fantastična i bajkovito moćna! Ti si tako istinski posebna. Hvala ti što si došla u ovaj moj fizički život, kao neki san koji nisam ni znala da oduvek sanjam.

Rodoljubiva pesma

Ne, Vi ne razumete.

Mene je jako teško smoriti.

Tu čovek nema nikakve šanse.

Jedinu šansu imaju predeli

Kada mi dođu u san,

Kada ne uspevam da ih savladam

I da se probudim i da ih oteram.

Planine oko surduličke kotline,

Moje stepenište - moje svetilište,

Duge noći u kojima su ispisani dani,

Razmišljanja za koja znaju samo zvezde

Iznad Čemernika.

Do te kotline dovela me je muka.

To malo ljudi zna,

To malo ljudi - zna.

A reka Pek tekla je bez mene,

Kao da nikada nisam gazila njene male stene.

I Starica planina sunča se i danas bez reči -

Ona ne zna da moje srce zauvek leči.

Pećina stara - odlično joj poznajem vrata.

Jednom sam sa njom pričala, odveo me tata.

I divlje šume, toliko slične meni.

Uživa se u toj Majdanpek-kopreni.

Dunav je nedaleko odatle.

Videh skoro da se šume Miroča nisu se ni makle.

Donji Milanovac oživeo je dane

Kada je od lepote dah znao da mi stane.

Duge šetnje duž Dunava širokog,

Pogled vinut do neba visokog,

Plaža za koju samo komšije i ja znamo.

Odlična riblja čorba, vlaški kačamak

I tvrdi ovčiji sir, koji se jedu samo tamo.

Bulevari, Blokovi, ulice za ples -

U Beogradu je ostao sav moj stres.

Stres onog pravog odrastanja,

Čari onog pravog praštanja,

Saznanja koja nemaju cenu,

I Narodna biblioteka Srbije,

Koja ima dušu visprenu -

Sve to dalo mi je snage

Da živim snove, slobodne i nage.

Na sever zemlje pozvala me ljubav.

Ona velika, prava, ona za život ceo.

Nebo najlepše plave,

čovek nasmejan i veseo,

Miris Kürtős kolača, ornamentika pastelnih boja -

Sve je ovaj sever učinio

Da postane nova priča moja.

Ravnica, koja živi svoj beskraj

Obećala je da ovde neće biti kraj.

Puno priča je preda mnom, kaže.

Znam da me ne laže.

Norveški fjordovi i Sahara vrela

Čekaju me jer sam ih u snovima srela.

Marokansku plavu ljubiti bih htela

I Istanbul na kontinenta dva.

Hrvatski Jadran i moreuz Gibraltara,

Severna Kanada i Kina stara,

I jedna Indija, prirasla srcu,

Indija, kojoj bih da dam sve što znam,

Iako je još uvek videla nisam...

Svi ovi predeli su, kako se kaže,

Moj rodni kraj, moja rodna gruda.

Rodila me jedna velika žena,

Iznedrila me lepota širine -

Drugačija ja ne mogu biti

U rukama ove zemaljske miline.

Lako

Tvoje reči 

ne mogu biti teže 

od lakoće mog osmeha. 

Priča o slikama

Kad bi mogla sve prelepe slike mojih snova da naslikam, makar kao neke grafike... Bože, pa bilo bi divno da imamo mogućnost da na javi uživam u svim tim živopisnim slikama.
Kada bih samo mogla da svima pokažem koliko je prelepa bila obala mora na jenom letovalištu iz mog sna, na kojem sam bila, te talase... Kada bih samo mogla da dočaram tu narandžastu moju jednog zaštitnog dela voza, koji kao neko metalno platno od puno sitnih delova, kvadratića, prekriva voz dok se kreće; na taj način, ne možete izaći niti ispasti iz voza čak i kada su vrata voza otvorena. Kad bih mogla taj udesno pogled i perspektivu da naslikam... I ta starinska vrata na vozu kao ona na kući u jednom selu, sa tankom metalnom kvakom - sve u toj narandžastoj, cigla boji; gotovo kao da je boja rđe. 
Kako bi bilo divno kada bih mogla da oslikam tu činiju sa jednog velikog stola iz mojih snova, tu činiju, čiu spoljašnjost ni videla nisam, ali čija me unutrašnjost i na javi ostavlja bez daha. Sjajna površina na kojoj sedef čini osnovnu podlogu, a preko toga u različitim delovima i u različitim količinama raspoređeno nebrušeno drago kamenje sa piramidalnim vrhovima: ljubičasti ametist, modri safir, mutno, tamnozeleni mahovina ahat, bledi akvamarin na kojem se jedva razaznaje ona predivna plava, malo amazonita, jako malo žutog citrina i žutog celestita, gorski kristal koji kao da se proliva u sedef. To je činija koju ću pamtiti zauvek iako je zaista nikada do sada nisam videla. 
I jedna mala, prelepa žena sa neverovatnom energijom i prosto fantastične i jednostavne lepote je sedela za tim stolom. Beli šešir ispod kojeg vire plave, frizirane lokne, one koje stoje kao stubovi - ja ne znam kako se zove ta frizura. Krupnih očiju, koje postanu sitne kada se nasmeje. Nikada do sada niste videli takav crveni ruž na usnama! Nikada. I ta sitna usta, nekako punija, ali ne široka. Nekako taman. Blago oblo lice i manji, srazmeran nos. Haljina bela sa plavim, svetloplavim obodima od nekog sjajnog, tankog konca na delovima haljine, značajno izdvojenim: obodi kod ramena, oko ručnog zgloba, okovratnika, u struku. Ona je mirisala na vrele kolače sa jabukama i prah šećerom i, neodvojivo od toga, na limunov sok usred jula. Jedna posebna duša koja je tako prošetala kroz moj san. Kada bih je upoznala, ja ne bih znala o čemu sa njom najpre da pričam. Možda bih je prvo pitala odakle je došla i kakav je taj svet u kojem ona živi. Ali kada bih samo mogla da vam je naslikam...
I jedna velika keramička viljuška boje žada. Isto tako debela kašika i nož, čini se, gotovo neupotrebljvi. I osećaji koji mi dolaze u san - kad bih sve to mogla da vam naslikam...
Večita borba reči i slika. Nekad slike imaju intenzivniji miris. 
Ma napraviću kolaže za ove slike. 

Van okvira

Vraćam se
u svoj integritet.
Odavno je prestalo vreme 
za moranje. 
Oranje i žetva
sveg dosadašnjeg iskustva
i razborito opiranje
i bunt nametanju:
pravila, snova, straha od neuspeha,
potreba i okova.
Van svih okova.
Van svih okvira i zona komfora -
samo tu ja sam živa.

Dvorane

Strpljiva u sebi,
Ja dozivam te pesmom.
Malo biće, pomislićeš.
Malo biće - doživećeš.
A ponori su pod mojim glasom,
Ponori koji vode u moje dvorane,
Dvorane u kojima se dobro diše,
Dvorane pune tišine,
Dvorane u kojima je svako dobro.
Dvorane u kojima je svako dobro.

Manifest za tribute

I posle svega - posle rastanka, posle dva solo albuma, ja slušam i posmatram njenu zrelost kako se meškolji u sopstvenom sopstvu, sa toliko sigurnosti i vere u sebe da mi dođe da zagrlim svaki njen stih i uzdah na kraju neizgovorene reči.

Možda ne u prvom trenutku, ali svakako u dubinama, ja spoznajem njenu virtuoznost postojanja, luksuz u njenim jednostavnim rečima, vetrove njenih putovanja i mirise njene osame.

Kuca kao srce svaka njena poenta. Smisao svih njenih lutanja i previranja je odraz njene večnosti. Ona je stabilna, snažna, plahovita, pitoma, plemenska, neonska, moderna i stara.

Hvatajući se za njene melodije kao za slamku spasa, ponekad lakše progutam knedle u grlu jer znam da nisam prva koja to čini. Umetničke ravni i energijske paralele možda su sintagme koje bi mogle opisati moje poimanje poklapanja i razumevanje njenog stvaralaštva.

I ovaj kratak tekst… samo je moj pokušaj u nastojanju da prenesem svoj osećaj za njene pesničke, muzičarske, režiserske, glumačke, performerske spone od kojih je sačinjena.

Ovaj kratak tekst bi mogao biti manifest stvaranja Tight Sweaters-a jednog toplog avgusta 2009. godine - mog Moloko & Roisin Murphy benda.