Butoh

Walking in this way,
Living in this day,
I can't wait for the sun.
Walking through the time,
Living in the line,
Beneath feelings and mind.

Throughout the other day
I will wait for rain
To get me out of my state.
I will stand for hours,
Still believe in rhymes,
There's no other escape.

Oh, You dance with air,
You talk to despair,
You teach me how to...

Udobnost

Kada sam stigla,
pomislila sam 
da se najudobnije osećam 
u haosu.
Prebrza za slobodu.
Trčim pred sopstvene reči.
Upadam sebi u grlo.
I shvatam -
sve je ovo namenjeno meni.

Ukus

Morska so lepi mi se za ris. Po prvi put to doživljavam. Taj prizor topi se pred mojim očima i ja ne znam šta bih, osim da se samo nasmejem.

Kada bih samo mogla da poližem svoj ris, pomišljam da bi mi se so uvukla preko sluzokože u krv. To bi me možda učinilo tačkom.

Na visini od desetak metara, na terasi vile u kojoj smo odseli, oseća se krčkanje ručka iz konzerve, nesvakidašnje ukusnog i lepo začinjenog – onako na stari način. Uglavnom, narandžaste boje. Ta narandžasta mi sve više obeležava život. Lagano mi se uvlači u okolnosti i donosi sa sobom svoja lekovita zračenja. Narandžasti ručak , tragovi u tanjirima i već osećam ukus.

Iako je već sipao vino u čaše, moj suprug i dalje savetuje da pijemo vino nakon ručka jer je tako bolje za varenje. Ja svoju prvu čašu ispijam gotovo naiskap iako nam je tek praktično prvi dan na moru.

Pogled njegov, osmeh moj, miris pene koju donose talasi i vino iz naše omiljene vinarije. Puno toplih reči, puno pozitivnih osećaja, puno prisnih osećanja. Puno života.

Morska so lepi mi se za ris. Po prvi put to doživljavam. 

Stara ja

Kao da sam od danas ja stara ja.

U meni umire snobizam svih mojih dana.

Kao da plutam iznad tla,

Laka i vesela i prirodna i od sna.

Danas je odličan dan.

Danas je muzika pobednik sveta.

Danas putujem upornom Pierijom,

I belina tih pustara obasjava mi obraze.

U daljini se još ne nazire

Vegetacija koja obećava osveženje.

Ipak ja bih neumorno hodala dugo,

Dok rasejanost ne postane pozitivan pojam.

Ovaj grad

Ko bi rekao ikada da ću živeti u dalekom gradu i to prema severu negde? Ko bi rekao da ću uživati pogled ka vilenjački plavom nebu, u gradu koji sija od istorije, miran je u svojoj sadašnjosti i drži mogućnosti za budućnost na dlanu u svoj svojoj prirodi i predelu koji ga čine?

Već neko vreme okrenuta sam svom unutrašnjem predelu, koji sam tako dugo pravila. Ovaj predeo me tako usput okreće sebi, tako logično i magično. Kao da nikada nisam čule ptice, ja sam raspamećena nad tim tonovima! Kao da nikada nisam videla nebo, moj pogled gnjuri u tom kontrarnom okeanu! Kao da dugo nisam videla boje niti čula zvona – sve oko mene živi od živosti svoje! Pa kako da u takvoj okolini ne buja ljubav? 

I kako da u toj atmosferi ne rastu sočni plodovi svih naših želja i htenja sanjanih, čak i od samog rođenja? Kako ne blagosloviti svako jutro u kojem otvaramo oči tako nasmejani? Ako ne prođu i ne odbole se, sve fizičke i duševne boli lakše su.

I vazduh. Čist i prozračan kao moj glas kada ti govorim koliko te volim. Vazduh jasan kao tvoj pogled pre osmeha tog tvog detnjastog i u isto vreme stabilnog i definisanog za jednog markantnog muškarca.

Da me nisi pozvao u ovaj grad, ja nikada ne bih saznala koliko trava zna biti zelena, koliko nebo zna biti velikodušno, koliko bogovi umeju biti naklonjeni i koliko zvezde znaju snažno da sjaje.

Dozivala sam te celog svog života da bi me ti samo pozvao - da ja sve ovo vidim. Neizostavna zahvalnost nije ni približno velika kao energija, koja se dešava između tvog predela i mene, između tebe i mene.