Nebo i zemlja

Ako vam kažu da ste nebo i zemlja,
Znajte da ste ipak jedno.
Iz ugla horizonta, spojeni ste.

Rođenje

Sa filozofske pak strane, mogla bih umreti da ne trepnem. Udavila bih se, u sopstveni grkljan potonula, zaronjena u dno svih mojih beskrajnih boli i predana, tako ostala bih kao morski antikvitet.
Ali ja ne volim da ronim. Barem ne dublje od svojih kolena. Do kolena mi je sve ravno.
I ne volim da počivam samo i da mi se dive. Ne želim biti ograničena na jedan element, kontinent, entitet.
Ja uživam u svim mojim teškim metamorfozama i neka su mi blagosloveni svi oblici. Živa sam i dobra sam ovako, obojena ponekad i bojama koje mi nisu omiljene.
Menjam agregatna stanja iz sopstvene zabave.  Svaki moj korak prividno je samo uzrokovan spoljašnjim. U meni obitava i opstaje želja da se menjam i istražujem samu sebe do nove sebe ne bih li se opet rodila, zavaravši se da sam došla do kraja.
Obožavam kraj razmišljanja. To je mesto rezervisano za prasak.

 

Plemensko plamena

Neverovatno je kako sam ja, žena sa Himalaja i čovek fjordova, svoje najveći osmeh pronašla u ravnici. U tom ravnom pronstranstvu sve moje želje i snovi polegli su na meku travu, poređali se na granama drveća i mirno čuče tu.

Ovo mesto ima neku energiju koja me veseli kad god se vraćam u svoj novi dom. Ta energija mi se čini da sliči karakternoj osobini koja me sačinjava celu - da dobrim raspoloženjem zadržim sagovornika nasmejanim. Tako me ova ravna zemlja prostranog dvorišta dočekuje nasmejana i obećava da će i ovaj naš susret biti veliko slavlje, šareno i nevino i da će trajati do kasno u noć.

To me čini visoko frekventnom i shvatam da pripadam tu.

Svaki put govorim glasno da ćemo zajedno jednom otići na te snežne vrhove i u te vetrovite i osunčane magične predele na severu, da će bez straha od povrede uspinjati svoj duh do neba koje je slično ovom ovde, da će se pitanja sva odnositi samo na to gde ćemo dalje. Govorim da će nas kao i ovde pratiti muzika plemena - plemena u nama, plamena u nama. Plamena koji svakog jutra palimo kada krećemo u novi dan jer to nas je povezalo jedne večeri davno.

Taj plamen i čini našu frekvenciju. Neverovatno je koliku osetljivost taj plamen ostavlja u svojim tragovima po našim pojavnostima, po svim našim oblicima.

Shvaćena

Lomim se na emocije. Padam pred možda večnom željom. Samo da dotaknem prah te nežnosti, ja daću sve što mogu da dam.

Lomim se na iskonsku potrebu. Padam ničice pred idejom o drugačijoj radosti. Svaki aplauz verovatno ne može stati u red sa tišinom zimske noći u toj sobi.

Lomim se na ljubav. Fantastičan polomljeni kristal svih mojih stavova i principa topi se pred samo jednim pogledom. Neka je i ovaj život ropstvo, ja biram i tu sliku pre nego iluziju o sigurnosti.

Lomim se za slobodu iako se svakodnevno ograničavam sopstvenim i svetskim, posebnim i specifičnim. I shvatam: sloboda jeste i traje dok se posvećeno predajem.

Oda Lepoti Životne Energije

Ah, Lepoto Životne Energije!

Hvala ti što si toliko divna prema meni 
i prema mom unutrašnjem Kosmosu!
Toliko sam lepa kada živim s Tobom, 
toliko sam srećna kada te širim!

Ima li većeg zadovoljstva od Osećaja, 
samog Osećaja, 
javljanja Osećaja, 
osećanja Osećaja tog velikog i uzvišenog - 
da je sve u savršenom redu.

Hvala ti što imaš sluha za moje postojanje i delanje. 
Hvala ti što me prepoznaješ i daruješ. 

Tvoje reči u meni

U tvojoj poeziji diše želja za begom u sibirske šume.
Na vratima ulazi mačka umesto pokisle ti drage.
Pomišljam koliko skriveno poklanjam emocije u svojim rečima.
Reke i planine iz mojih tekstova blago se obraćaju tvojoj osami i imaginarnoj ženi.
Moji visoki zidovi osmehuju se svim likovima iz tvojih priča.
Moj mrak rukuje se sa tvojom surovom stvarnošću.
Moja ravnodušnost stoji rame uz rame sa tvojim buntom.
Ali toplina...
Toplina isparava iz svakog stiha.

Moja nestrpljivost obasipa poljupcima tu čaroliju koja se nikada ne razbija u tvojoj priči.
Tvoja nesvesno prikazana skromnost vuče konopce ringa; u tvom promislu o životu, borba se vodi samo na slobodi - slobodi koja te je sama iznedrila.
Pretpostavljam da su tvoje unutrašnje suze krupnih kapi, neuobičajno velikih za ne tako veliko muško telo. No ti bi i revanš upotrebio pre nego pusiš koju da ti niz lice sklizne u dlanove.

Za tebe takvog, ja sam ona koja dolazi i ostaje.
Sva moja brda i doline, sve moje ponore i osmehe, svako moje filozofsko jutro ja nosim sa sobom.
U tvom dvorištu ja čujem pesmu mog predela.
Svi tvoji ljubimci moje su drugarice.
Tvoja strogost meni krišom poklanja osmehe.
Ja najbolje čuvam tvoje male tajne.

Prisan, ti poklanjaš celog sebe nepoznatoj ženi. Ona je uvek prava ta.
Ne retko distancirana, poklanjam iskrene privide bliskosti.
Obožavam buđenja iz zanesenosti i naivnog poverenja, uverena da je dostojanstvo na svome mestu. Tu se onda gotovo uvek stvori prostor za bajalicu o kojekakvom prokletstvu.

I strah.
Ne znam odakle mi ideja da ga možemo imati.
Neustrašiv kao Atila Han, neuništiv kao moja pozitivna energija, ti seješ ljubav u svojoj poeziji.
Tvoji prijatelji znaju zašto su blizu.
Čojstvo, smernost, učtivost, prodornost, osmeh, osmeh i duboki pogled - svaki tvoj pokret i okret i korak i cilj imaju dobro i lepo u svojoj osnovi. Istina je podrazumevana kategorija.
Ti imaš znanje o životu.
I društvo bi našao i u sibirskoj šumi.
Tvoja pesma bi se čula i na pustom ostrvu - jer izvor života i ljubavi opšte ti je naklonjen.
Hvala ti za ovaj put laticama posut.
"Da za me sreću donosi otkriću joj usred noći ili po ponoći."
Malarme, Rembo i Prever govore kroz tebe.

Severno nebo

Ovo nebo je kao jedna velika pozornica sa fantastičnom scenografijom.

Kao kod malih pozornica, utisak je kao da si na sceni. Kao da me dodiruju sve te komode i kanabei ne često viđenog stila. I kao da me dodiruju sve te ogrlice sa nočnih stočića i te čaše sa malo ispijenog belog vina.

Ah, ovi oblaci... Mekana postelja za moje misli. Obožavam kontemplativne predstave. I ovo Sunce koje ravnomerno greje.

Na svakom od oblaka druga se radnja dešava. Onamo dve frajle razgovaraju. Tu ispred mene je u toku mađioničarski trik. Tamo levo dvoje se ljube. Onaj malo iza krasi terasa sa koje mlada baka zove dete da ruča. Uz terasu je purpurni ružičnjak. 

Iza mene je još jedan, nedefinisan oblak. Čini se da je planina. Stenovita planina neka bude. Pod nogama mi je peskovita zemlja, raj za moj kuk. Idem da vidim tu dobro osmišljenu, mađioničarsku čaroliju. Lepota je u njoj.