Mala svečanost

Sumiranje jedne godine, jedne decenije i mnogo dana. Mnogo je lepih događaja uskladišteno u memoriji i par godina tuge, otuđenosti i prave pravcate samoće. Slobode nikada nije manjkalo. To je stub koji drži sve. 

Razmišlja se o svemu lepom čega se možemo setiti, a što je naš unutrašnji život zaista oplemenilo. Niže se spisak uspeha na svim tim životnim poljima, koja, čini se, moraju da postoje da bismo bili srećni po kriterijumima većine. U suprotnom, "sigurno nije srećan / srećna" i "ko zna koje probleme sve ima", dok taj neko mirno spava i uživa mir o kakvom one sudije mogu samo da sanjaju. 

A ja bih da čitam, pišem i mislim o tom OSEĆAJU, o sumiranju SVIH OSEĆAJA doživljenih u jednoj godini, deceniji, u mnogim danima i u mnogo lepim trenucima. O osećaju za sopstveni integritet, ko sam i šta sam, i gde sam i gde sam (ja to) pošla; o osećaju izgubljenosti i pribranosti, rasejanosti i fokusiranosti, razmahanosti i povučenosti; o osećaju pripadnosti i sopstvene šarene laže, te osame. Ali možda najviše od svega, ja bih da sumiram osećaje ljubavi i svesnosti - za sebe, o sebi, sebi. Sebe se nikada nećemo načitati i izučiti jer beskraj smo bezgraničnih potencijala i ponora koje biramo svakog dana. 

I tako se ti dani "gomilaju", neko će radije reći "slažu", i čine da lakše izračunamo šta smo najviše. Summa summarum - melanholik. Summa summarum - romantik. Summa summarum - optimista. Summa summarum - filosofija. "Mnogo ti duboko ideš..." A kako drugačije da se razumem? Kako drugačije da se zavolim? Kako drugačije da dosledno živim sve svoje dane, godine, decenije, trenutke? 

Život tako 'ladno brzo ide, teče, nema stajanja. Sve pomislim ponekad, proći će neki težak period, pa ću se vratiti na neki početak, da "pravilno" proživim taj deo. Ali ne. Mnogo je smešno što nekada imam i takav osećaj. 

Nema sumiranja, samo sabiranja. Nova godina kao da dođe i kaže: "Stani, sad se saberi, odmori malo i idemo u novo." Sabiranje i slavlje. U meni se svake godine dešava jedna mala svečanost, čak i onda kada ne slavim Novu godinu. Bez mnogo pompe, planova i listi bilo čega, ali uz puno kontemplacije i jednu čašu vinu ili šampanjca, ja se setim kako su moja mama i nana, od svega malog ili velikog što smo u kući imale, za mene i moju sestru uvek pravile malu svečanost. Uvek bismo se lepo obukle, pripremile lepu večeru, dekorisale dom i gledale muzičke programe na TV-u. Tih dana oko Nove godine bismo zastajale, smejale se jako puno, najčešće zbijajući šale na sopstveni račun, okrenute ka budućnosti, sa mislima punim mašte i željom da baš ta godina bude "naša" godina. I sa takvim stavom prema životu, svaka godina je i bila "naša" godina. 

I onda, kada se nanižu decenije, sa svim lepim i teškim trenucima, shvatimo da je sve to "naše" - naše. Kakvo god da je, naše je. I gde ćeš lepše od onoga što proživiš i osetiš na sopstvenoj koži?

Ali iznaređaću na jedan papir te neke važne događaje iz prethodne decenije, da se i na taj način saberem. No već i pre tog pisanja, shvatam da često par nemilih događaja, koji se možda jedan za drugim nekada nanižu, ali ne traju duže od godinu, dve, često projektujemo, kada su duboki, na više godina, potpuno nepravedno prema mnogo većem broju fantastičnih, "ne verujem koliko moćno" događaja. Zato oprezno u to sumiranje i sabiranje pred smiraj godine. (Ah, te reči na slovo S...) Svaki novi dan donosi nove nas, a Nova godina nam daje priliku da se toga podsetimo. 

           

U Norvešku, na sever

Odvedi me na sever, u Norvešku, na sever. 
Želim da osetim prozračnost leda na svom licu, 
Da mi se inje zalepi za trepavice,
A srce zalupa snažno zbog svežine.

Odvedi me na sever, u Norvešku, na sever,
Da zanemim pred lepotom fjorda,
Da mi pogled utone u tu posebnu plavu,
Da mi okean utiša misli.

Odvedi me na sever, u Norvešku, dragi,
Da te ljubim u sunčanim noćima.
Muzika te vegetacije obećava snove
Od kojih život treperi lakše. 

Jer eto

A mogao si odustati od mene. A nisi. 

Mogao si odustati od mene kao što sam ja lajala da odlazim. 

A nisam. I nisi. 

Jer eto, ja nosim odeću u skladu sa raspoloženjem. 

Ti to vrlo rado nazivaš cirkusom i vređaš mi ego. 

Jer eto, ja nisam tipična žena domaćica za kod kuće,

nego ti od ranog jutra spremam sendviče filovane filozofijom i pečem kolač sa dve oštrice, pa ti vidi odakle ćeš da kreneš da me obaraš sa argumentima. I čik probaj da ne probaš.

Jer eto, nisam još ni otvorila oči, već sam izgovorila 3799 slova, sa životno (samo meni) važnom porukom. A ti samo pokušavaš da se dovučeš do toaleta, a zatim do kuvala za kafu. 

Jer eto, moj humor najviše blista kada mrtva ozbiljna podražavam situacije koje se ni u snu ne mogu zamisliti, i po ko zna koji put me gledaš znajući da samo izvodim neku novu tačku. Opet izgovaraš: "Cirkus." 

Jer eto, mene smara shopping i tumaranje po shopping molovima. Volim samo kvalitetne materijale i samo za scenu na koju nisam dugo izašla jer sam postala mama, i žena sa mnogo kilograma, pa ne ide da se toliki novac baci jer eto, želim da se menjam. 

Eto, ja nisam od onih koje vise po teretanama, jedu vlakna i žitarice i Chia seme. Ja eto, samo ne jedem meso, pa nekada čovek prosto poželi da me shopping ne smara. Više bismo možda imala para.

Jer eto, ja sam neki tamo idealista, koji sanja neke potpuno utopijske snove. Snove sa najlepšim pejzažima, neviđenom svežinom i fanfarama koje se čuju do druge galaksije. 

Jer eto, umem da budem i teška za dušu. Teška do monstruoznosti. Teška, kao da nosim neko đubre u stomaku. Teška, pa vičem, umesto da povratim, da se povratim. 

Jer eto, ni ti nisi cvećka. Jer eto, ti se udrveniš i stegneš šake, stisneš usne, ukočiš laktove, ne piješ vodu. Nekada ništa ne pije vodu kod tebe. Pa ja bauljam u tom ništa i tražim te, a ti ćutiš i nećeš da izustiš ni reč. A onda, kao naručeno, ogreje ovo naše Sunce, pa se malo raskraviš i počneš da govoriš poeziju, vino ti poteče iz usta. A ja slušam i gledam i ne verujem jer sve si ono što nisam još stigla ni da poželim i da ne poželim. 

I eto, u tome se valjda ogleda tvoja i moja suština. Fali nam tišina, i opušteni pogledi i spušteni gardovi jer nismo rivali niti je ikada trebalo da to i postanemo. Ipak, zasluge delimo i svaka nam čast na tome. Briljirali smo! 

Spustila sam ogledalo jer želim da se ogledam u tebi. Želim da te se ne plašim i da te ne tražim. Želim da ne strepiš za moju pristupnost. Želim da uspe ovo naše. Želim ti da osećaš neograničenu ljubav, naklonost Saturna i snagu Jupitera. Želim ti da spoznaš mudrost svetih knjiga i da uživaš u ovom životu sada. Sa mnom. Jer eto, nismo se mi tek tako sve ovo dogovorili. Ima ovde nečeg više. 

Adaptacija

Ovih dana živim u prošlosti. I služe mi ti trenuci. Nije da kao bežim, nego jednostavno, te uspomene čine da se osećam lepo.

Odem u neke stare, sopstvene svetove, sećam se mirisa, svetlosti, intenziteta otkucaja srca, snoviđenja i, ponekad, nekih reči. Ja bukvalno plovim i nisam prisutna tu gde trenutno fizički jesam, i oh, kako dobra vožnja to bude. Porazgovaram sa starim prijateljima, zahvalim im se što su bili tu, nekada čak i shvatim neke stvari potpuno suprotno od onoga kako sam onda shvatila. I to bude često olakšavajuće, katkad gorko.

Kažu da naša sadašnjost piše našu prošlost. To nije teško pojmiti. Iz ove perspektive, iz ovog novog trenutka, potpuno drugačije mogu izgledati stvari koje smo iskusili pre duže vremena. Pa nije li tek tu lepota ovog života i moći naše svesti?

Kažu, nostalgija. Kažu, ne greje to Sunce isto. Ma gde ne greje, piči samo tamo. Ali adaptacija te baca tamo amo dok sve lepo ne istreseš iz glave što si do sada sakupio, pa lepo složiš i baciš ono što ti zaista više ne treba. Sve to zarad novog prostora za nove stvari. I nismo li onda rastrzani između prošlosti i budućnosti, gde u sadašnjem trenutku spremamo i čistimo i pravimo red? U tišini, sve to bude nekako lakše. Tišina sadašnjost učini mirnijom, kao da je bez aktivnosti, a tada je i to čišćenje nekako nežnije.

Limun-žuta

Zaranjam u tu limun-žutu svetlost, koja iz današnjeg zalaska obasjava moja ramena i dekolte.

Topi mi se lice koje, žmureći, unosim u taj topli vazduh, koji se lepi za moje jagodice i trepavice i ne da mi da otvorim oči. 

Ostavlja me ova limun-žuta da sanjam budna, kaže da ne brinem, da dan još uvek traje i da ima vremena za sve nevažne stvari, koje su nam na nekim to-do listama.

„Tu-tu” se samo čuje u glavi, prekid veze sa tim opipljivim svetom i jedno „kuc-kuc” na vrata nekog unutrašnjeg pogleda.

Ramena mi pršte od sjaja. Periferni vid mi je osigurao taj prizor. Ne nestaje tako lako ova limun-žuta svetlost. Božanstveno je uporna i tako meko ljubi, tako lako odvaja od tla i čini da lebdenje bude omiljeno stanje.

Omamljena kao mogućnostima letnje noći, ja poluzatvorenih očiju dišem, da kožom upijem svu tu lepotu koju vidim i koja postajem jer se stapamo ta svetlost i ja, limun-žuta.

Iskra Lazić

Imate dogovor da sve bude sjajno, kaže tvoja mama.
Sve zvezde se poklapaju baš tog dana.
Kristali sreće i kamenje drago zrače posebnom energijom
Radi tebe, Iskra, radi tebe, blago.
Amajlije ovog sveta pažljivo su upakovane i čekaju te.

Lakoća tvog dolaska odaje tajnu o bezbrižnom životu,
A snovi od pamuka tvoju večitu lepotu.
Znaj da te i mama i tata vole bezgranično
I žele da se uvek osećaš odlično.
Ćilibarima neka ti je optočen put. Čekamo te. 

Gospođica

Sećam se, dolazila sam popodnevnim internacionalnim vozom, provodili smo ceo vikend zajedno - kvalitetno, kako smo znali reći ponekad. I odlazila sam ponedeljkom rano ujutro.
Jurila bih na posao. Iz oaze mira, tamo gde je vreme stalo da bi se uživalo i volelo, ponedeljkom ujutro hvalata sam se u koštac sa brzinom prestonice i pretvarala se u brzu, poslovnu gospođicu. Ipak, naucio si me da volim ponedeljak.
A u tvom životnom ambijentu i vrtu, ja sam se svakog vikenda pretvarala u umetničko delo, nešto šareno i jarko i toplo u isto vreme. Stapala sam se sa snovima sunca koje je najlepše zalazilo kod tebe; stopila sam se sa energijom koju su nosili tebi dragi ljudi, istopila bih se na svaki tvoj poljubac, a tvoja ljubav mi je stajala kao salivena. 

I onda si me pozvao da dođem da živim tu, da živim sve to. Postala sam umetničko delo. I još nisam gotova. Meni, pored tebe, nema kraja. Ideje samo dolaze, ja se oblikujem i oblikujem i dobijam nove boje, izlazim iz svih okvira, oduzimam sebi i formu, postanem i apstraktna na tren... Pored tebe dobijam nove suštine i tako sopstveno uživanje prelivam po istom tom tvom ambijentu, koji sada nazivaš našim, po tom vrtu i činim da sija što jače može.
Od ljubavi i razumevanja koje uživamo dobili smo sopstveno sunce, pa to sijanje ne pada teško, a posebno je lako subotom ujutro uz šolju kafe.
Ne bolje verzije, ne doline sladoleda - ja sam pravo umetničko delo i vrtim se, vrtim i vrtim od sreće. Meni, pored tebe, nema kraja.