Blistavo popodne

Priče prolaznika,

koji se teturaju niz slobodu,

mirišu na neke starije dane.

Trepere reči dobro poznate

i gornja usna ti se pokrene u neku od strana,

iako je stvarnost zagušljiva.
Ležiš na mekom i sigurnom tlu,

noga zategnutih kao da stojiš.

Fascinira tvoja kičmena linija,

a smirenost sa ramena šapuće nešto o tebi

kao da mi otkriva neku tvoju tajnu;

reči njene odnose mi misli.
Opet smo daleko.

Pričamo o stvarima koje prolaze.

Vetar nam izmišlja lišće na stopalima.

Osmeh je neizbežan.

Smeješ se mom suncu,

ja tvojoj neurednoj kosi;

smeješ se dužini moje visine,

ja tvom predvečernjem ludilu.

Lišće nema veze s tim.

Lišće samo leti.
Gledam nebo.

Veliko je kao tvoj zagrljaj.

Tonem u osunčani polusan

i budi me kap vode s nečije kože.

Ti si moje nebo.