Pogled bez zida

Gubitak iz nehata teško pada,

kao dobro poznat crni saten.

Zvuk gitara onih koji hodaju

paralelno i normalno u odnosu na mene –

padam i ja.

I svakom se isto tako čini.

Uzalud se trudimo

da stavimo u isti odnos reči od juče.
Pogled na daljinu.

Nema zida.

Želja da se izađe iz slobode.

Neminovnost.

Trošimo kilometre,

ili se barem tako čini.

Trčimo do sopstvene večnosti koja ne postoji.

Pretrčati sva polja,

pregaziti te visoke i stenovite planine –

uzalud.

Statičnost.

Odmaramo na usijanoj ploči i blagom vetru.

Nebo nam ljubi glave

i razvlači svoj osmeh kroz naše kose.

Popodnevna svetlost rasipa se po vrtu

i poklanja boje vitkom cveću.

To uvek odvlači pažnju.

Uzalud.

Pogled na daljinu.

Nema zida.

Statičnost.
Kroz umišljene zavese

postoje imaginarni oblaci.

Prelaze iz šupljine u šupljinu,

izmute vid na čas

i na vrhu jedna višnja.

Ili dve.

Uzalud.
Spakovati zamišljene kofere

i preseliti se u dubinu.

Nebo će nas i tada voleti.

Daljina je ipak na dohvat ruke.

Uzalud.
Noćna zanesenost na ohlađenoj crvenoj ploči

golica nerve.

Ljubav.

Jutro.

Hladna fina voda i snovi od zvezda.

Uzalud.

Pogled na daljinu.

Nema zida.