Zaranjam u tu limun-žutu svetlost, koja iz današnjeg zalaska obasjava moja ramena i dekolte.
Topi mi se lice koje, žmureći, unosim u taj topli vazduh, koji se lepi za moje jagodice i trepavice i ne da mi da otvorim oči.
Ostavlja me ova limun-žuta da sanjam budna, kaže da ne brinem, da dan još uvek traje i da ima vremena za sve nevažne stvari, koje su nam na nekim to-do listama.
„Tu-tu” se samo čuje u glavi, prekid veze sa tim opipljivim svetom i jedno „kuc-kuc” na vrata nekog unutrašnjeg pogleda.
Ramena mi pršte od sjaja. Periferni vid mi je osigurao taj prizor. Ne nestaje tako lako ova limun-žuta svetlost. Božanstveno je uporna i tako meko ljubi, tako lako odvaja od tla i čini da lebdenje bude omiljeno stanje.
Omamljena kao mogućnostima letnje noći, ja poluzatvorenih očiju dišem, da kožom upijem svu tu lepotu koju vidim i koja postajem jer se stapamo ta svetlost i ja, limun-žuta.
