понедељак, 27. март 2017.

Umetnikova pesma


Poezijo moja, čekaj me!
Sačekaj još koji mesec samo.
U skutima inspiracije sa milion reči,
Bez napetosti, sa puno naboja,
Rominjaj u ambijentu mog unutrašnjeg života.
Meškolji se samo još malo
U mojim rukama i na mojim usnama.
Čuvam te kao malo vode na dlanu.
Duša si moja od snova izatkana.

Muziko moja, sačkaj me, molim te!
Tu sam, pevam te svakog dana. 
Sačekaj me, ako Boga znaš!
Volim te. S ljubalju si satkana.
Mirišeš na sandalovinu, na kedar i na želju, 
Osećam te svojom tišinom i milujem ti note.
Sanjam te, pa te snimim,
Pa te zapisujem kako znam i umem - 
Samo da te ne zaboravim 
I da te kasnije bolje razumem.

Inspiracijo moja, treperi, treperi!
Nikada se nećeš ugasiti,
Moja si žeđ neutoljiva.
Volim te jer pomeraš moje planine,
Razotkrivaš moja sunca,
Zasmejavaš me u mojoj boli -
Tako se umetnik voli!
Budi mi tako pokretna i okretna, 
Sa tobom je blagosloven svaki moj dan.

Motivacijo, pokretačka snago!
Silo od pojavnosti, predivni dome!
Bez tebe bi moja volja bila smešna.
Ti si mi kompas i vetar i zaklon.
U tebe se šćućurim dok čekam pravi trenutak.
Hvala ti što si tako iskrena u svojoj stamenosti,
što si stabilna i postojana i oh, tako intenzivna.
Srce mi od sreće kuca brže
Kada mi se misli sa tobom druže.
Druže moj, izvoli večno budi tu.

Pesmo moja, u grlu te nosim.
Sa tobom se ponosim, obožavam te silno.
Pevam te i kad je tmurno i kada se sve sjaji.
Divna si i iskrena i moja i svoja.
Voljena si, pesmo, voljena si, draga moja.
Ljudi te rado slušaju, plešu i razumeju.
Ti si energetska spona,
Ti širiš jako dobru priču.
Ti si zauvek pesma za svaku priliku.

Grlo moje, hvala ti što tako dobro zvučiš!
Tvoje žice mlade su i snene.
Hvala ti što mi pomažeš da oteram sene
Onda kada me teskoba iz nekih dubina prene.
Neka krene i pesma, neka se prospe motivacija,
U radosti neka spava inspiracija,
Muzika neka ostane lek,
Poezija neka zaustavi ovaj vek,
A ti, grlo moje, moje unutrašnje najsjajnije sunce,
Ostani mi treperavo - nek se u tebi moja umetnost oblikuje.

понедељак, 16. јануар 2017.

Indija


I posmatram te tako dok me gledaš tim perlicama, tim malim morsko plavim očima, dubokim kao more Skijatosa u kasnu letnju noć. I govorim ti koliko te volim, koliko ću brinuti o tebi, kako ću ti pružiti sve što ti bude bilo potrebno da budeš srećna.
I krenu mi suze od neke silne radosti, smejem se i plačem dok fizički upijaš moju vibraciju, i staješ na tren i gledaš me drugačijim pogledom. Ne mičeš se, kao da pokušavaš da dokučiš o čemu se radi, šta se to dešava u tom snažnom osećaju koji odašiljem; i zaplakala bi da ne počnem da te umiljato pitam kako si i gde si, praveći se da ništa drugo ne mislim.
Ali ti razumeš, ti me čuješ jako dobro, ti me osećaš i znaš i spoznaješ svaki novi trenutak tako lako i tako brzo. Divim ti se. Divim se tvojoj lepoti i brzini i bistrini. Divim ti se.
Divim ti se kao prolećnom jutru u Alpima, divim ti se kao sutonu u arapskim zemljama, divim ti se kao popodnevu u Sahari, divim ti se kao svetloj noći na severu Norveške; divim ti se svim svojim bićem - toliko si mala, a tako snažna, tako velika, tako snažna.
Preplavljuješ me celu svojim disanjem. Kada pustiš glas i po koji ton, koji žudi da se artikuliše i definiše, preplavi me celu svaki sekund koji ispunjava prostor između tebe i mene. Toliko mi je lepo - kao da sam na sceni. Da, sa tobom mi je jednako lepo kao na sceni, a meni je tamo neizmerno lepo. Tamo sam svoj na svome. Scena mi je moja lična soba.
Indija, ti činiš da živim svoju umetnost i kada sam daleko od nje u ovoj zemaljskoj dimenziji. Pa ti si moja nova umetnost, koja podražava moju suštinsku kreaciju. Pa ti si fantastična i bajkovito moćna! Ti si tako istinski posebna. Hvala ti što si došla u ovaj moj fizički život, kao neki san koji nisam ni znala da oduvek sanjam.