понедељак, 16. јануар 2017.

Indija


I posmatram te tako dok me gledaš tim perlicama, tim malim morsko plavim očima, dubokim kao more Skijatosa u kasnu letnju noć. I govorim ti koliko te volim, koliko ću brinuti o tebi, kako ću ti pružiti sve što ti bude bilo potrebno da budeš srećna.
I krenu mi suze od neke silne radosti, smejem se i plačem dok fizički upijaš moju vibraciju, i staješ na tren i gledaš me drugačijim pogledom. Ne mičeš se, kao da pokušavaš da dokučiš o čemu se radi, šta se to dešava u tom snažnom osećaju koji odašiljem; i zaplakala bi da ne počnem da te umiljato pitam kako si i gde si, praveći se da ništa drugo ne mislim.
Ali ti razumeš, ti me čuješ jako dobro, ti me osećaš i znaš i spoznaješ svaki novi trenutak tako lako i tako brzo. Divim ti se. Divim se tvojoj lepoti i brzini i bistrini. Divim ti se.
Divim ti se kao prolećnom jutru u Alpima, divim ti se kao sutonu u arapskim zemljama, divim ti se kao popodnevu u Sahari, divim ti se kao svetloj noći na severu Norveške; divim ti se svim svojim bićem - toliko si mala, a tako snažna, tako velika, tako snažna.
Preplavljuješ me celu svojim disanjem. Kada pustiš glas i po koji ton, koji žudi da se artikuliše i definiše, preplavi me celu svaki sekund koji ispunjava prostor između tebe i mene. Toliko mi je lepo - kao da sam na sceni. Da, sa tobom mi je jednako lepo kao na sceni, a meni je tamo neizmerno lepo. Tamo sam svoj na svome. Scena mi je moja lična soba.
Indija, ti činiš da živim svoju umetnost i kada sam daleko od nje u ovoj zemaljskoj dimenziji. Pa ti si moja nova umetnost, koja podražava moju suštinsku kreaciju. Pa ti si fantastična i bajkovito moćna! Ti si tako istinski posebna. Hvala ti što si došla u ovaj moj fizički život, kao neki san koji nisam ni znala da oduvek sanjam.

уторак, 06. септембар 2016.

Rodoljubiva pesma



Ne, Vi ne razumete.
Mene je jako teško smoriti.
Tu čovek nema nikakve šanse.
Jedinu šansu imaju predeli
Kada mi dođu u san,
Kada ne uspevam da ih savladam
I da se probudim i da ih oteram.
Planine oko surduličke kotline,
Moje stepenište - moje svetilište,
Duge noći u kojima su ispisani dani,
Razmišljanja za koja znaju samo zvezde
Iznad Čemernika.
Do te kotline dovela me je muka.
To malo ljudi zna,
To malo ljudi - zna.


A reka Pek tekla je bez mene,
Kao da nikada nisam gazila njene male stene.
I Starica planina sunča se i danas bez reči -
Ona ne zna da moje srce zauvek leči.
Pećina stara - odlično joj poznajem vrata.
Jednom sam sa njom pričala, odveo me tata.
I divlje šume, toliko slične meni.
Uživa se u toj Majdanpek-kopreni.


Dunav je nedaleko odatle.
Videh skoro da se šume Miroča nisu se ni makle.
Donji Milanovac oživeo je dane
Kada je od lepote dah znao da mi stane.
Duge šetnje duž Dunava širokog,
Pogled vinut do neba visokog,
Plaža za koju samo komšije i ja znamo.
Odlična riblja čorba, vlaški kačamak
I tvrdi ovčiji sir, koji se jedu samo tamo.


Bulevari, Blokovi, ulice za ples -
U Beogradu je ostao sav moj stres.
Stres onog pravog odrastanja,
Čari onog pravog praštanja,
Saznanja koja nemaju cenu,
I Narodna biblioteka Srbije,
Koja ima dušu visprenu -
Sve to dalo mi je snage
Da živim snove, slobodne i nage.


Na sever zemlje pozvala me ljubav.
Ona velika, prava, ona za život ceo.
Nebo najlepše plave,
čovek nasmejan i veseo,
Miris Kürtős kolača, ornamentika pastelnih boja -
Sve je ovaj sever učinio
Da postane nova priča moja.
Ravnica, koja živi svoj beskraj
Obećala je da ovde neće biti kraj.
Puno priča je preda mnom, kaže.
Znam da me ne laže.


Norveški fjordovi i Sahara vrela
Čekaju me jer sam ih u snovima srela.
Marokansku plavu ljubiti bih htela
I Istanbul na kontinenta dva.
Hrvatski Jadran i moreuz Gibraltara,
Severna Kanada i Kina stara,
I jedna Indija, prirasla srcu,
Indija, kojoj bih da dam sve što znam,
Iako je još uvek videla nisam...
Svi ovi predeli su, kako se kaže,
Moj rodni kraj, moja rodna gruda.
Rodila me jedna velika žena,
Iznedrila me lepota širine -
Drugačija ja ne mogu biti
U rukama ove zemaljske miline.

уторак, 14. јун 2016.

Priča o slikama


Kad bi mogla sve prelepe slike mojih snova da naslikam, makar kao neke grafike... Bože, pa bilo bi divno da imamo mogućnost da na javi uživam u svim tim živopisnim slikama.
Kada bih samo mogla da svima pokažem koliko je prelepa bila obala mora na jenom letovalištu iz mog sna, na kojem sam bila, te talase... Kada bih samo mogla da dočaram tu narandžastu moju jednog zaštitnog dela voza, koji kao neko metalno platno od puno sitnih delova, kvadratića, prekriva voz dok se kreće; na taj način, ne možete izaći niti ispasti iz voza čak i kada su vrata voza otvorena. Kad bih mogla taj udesno pogled i perspektivu da naslikam... I ta starinska vrata na vozu kao ona na kući u jednom selu, sa tankom metalnom kvakom - sve u toj narandžastoj, cigla boji; gotovo kao da je boja rđe
Kako bi bilo divno kada bih mogla da oslikam tu činiju sa jednog velikog stola iz mojih snova, tu činiju, čiu spoljašnjost ni videla nisam, ali čija me unutrašnjost i na javi ostavlja bez daha. Sjajna površina na kojoj sedef čini osnovnu podlogu, a preko toga u različitim delovima i u različitim količinama raspoređeno nebrušeno drago kamenje sa piramidalnim vrhovima: ljubičasti ametist, modri safir, mutno, tamnozeleni mahovina ahat, bledi akvamarin na kojem se jedva razaznaje ona predivna plava, malo amazonita, jako malo žutog citrina i žutog celestita, gorski kristal koji kao da se proliva u sedef. To je činija koju ću pamtiti zauvek iako je zaista nikada do sada nisam videla. 
I jedna mala, prelepa žena sa neverovatnom energijom i prosto fantastične i jednostavne lepote je sedela za tim stolom. Beli šešir ispod kojeg vire plave, frizirane lokne, one koje stoje kao stubovi - ja ne znam kako se zove ta frizura. Krupnih očiju, koje postanu sitne kada se nasmeje. Nikada do sada niste videli takav crveni ruž na usnama! Nikada. I ta sitna usta, nekako punija, ali ne široka. Nekako taman. Blago oblo lice i manji, srazmeran nos. Haljina bela sa plavim, svetloplavim obodima od nekog sjajnog, tankog konca na delovima haljine, značajno izdvojenim: obodi kod ramena, oko ručnog zgloba, okovratnika, u struku. Ona je mirisala na vrele kolače sa jabukama i prah šećerom i, neodvojivo od toga, na limunov sok usred jula. Jedna posebna duša koja je tako prošetala kroz moj san. Kada bih je upoznala, ja ne bih znala o čemu sa njom najpre da pričam. Možda bih je prvo pitala odakle je došla i kakav je taj svet u kojem ona živi. Ali kada bih samo mogla da vam je naslikam...
I jedna velika keramička viljuška boje žada. Isto tako debela kašika i nož, čini se, gotovo neupotrebljvi. I osećaji koji mi dolaze u san - kad bih sve to mogla da vam naslikam...
Večita borba reči i slika. Nekad slike imaju intenzivniji miris. 
Ma napraviću kolaže za ove slike. 




уторак, 15. март 2016.

Van okvira


Vraćam se
u svoj integritet.
Odavno je prestalo vreme 
za moranje. 
Oranje i žetva
sveg dosadašnjeg iskustva
i razborito opiranje
i bunt nametanju:
pravila, snova, straha od neuspeha,
potreba i okova.
Van svih okova.
Van svih okvira i zona komfora -
samo tu ja sam živa.



Dvorane


Strpljiva u sebi,
Ja dozivam te pesmom.
Malo biće, pomislićeš.
Malo biće - doživećeš.
A ponori su pod mojim glasom,
Ponori koji vode u moje dvorane,
Dvorane u kojima se dobro diše,
Dvorane pune tišine,
Dvorane u kojima je svako dobro.
Dvorane u kojima je svako dobro.

понедељак, 22. фебруар 2016.

Manifest za tribute

I posle svega - posle rastanka, posle dva solo albuma, ja slušam i posmatram njenu zrelost kako se meškolji u sopstvenom sopstvu, sa toliko sigurnosti i vere u sebe da mi dođe da zagrlim svaki njen stih i uzdah na kraju neizgovorene reči.
Možda ne u prvom trenutku, ali svakako u dubinama, ja spoznajem njenu virtuoznost postojanja, luksuz u njenim jednostavnim rečima, vetrove njenih putovanja i mirise njene osame.
Kuca kao srce svaka njena poenta. Smisao svih njenih lutanja i previranja je odraz njene večnosti. Ona je stabilna, snažna, plahovita, pitoma, plemenska, neonska, moderna i stara.
Hvatajući se za njene melodije kao za slamku spasa, ponekad lakše progutam knedle u grlu jer znam da nisam prva koja to čini. Umetničke ravni i energijske paralele možda su sintagme koje bi mogle opisati moje poimanje poklapanja i razumevanje njenog stvaralaštva.
I ovaj kratak tekst… samo je moj pokušaj u nastojanju da prenesem svoj osećaj za njene pesničke, muzičarske, režiserske, glumačke, performerske spone od kojih je sačinjena.
Ovaj kratak tekst bi mogao biti manifest stvaranja Tight Sweaters-a jednog toplog avgusta 2009. godine - mog Moloko & Roisin Murphy benda.