Više ne hodamo. Više ne plivamo. Sada ronimo. I dok budemo tonuli zapravo ćemo sedeti u vrtu.
Ronimo kao pogled opružen kroz duboku šumu, kroz neko gusto granje drveća raspoređenog poput najsjajnijih i bitno značajnih zvezda na nebu. Po njima se naš puls poznaje. Miris je umetnost svega metafizički realnog na zemlji. Sa njim, puls je čarolija, a mi smo najodaniji procenitelji njegove vrednosti. Bilo bola, bilo raskoši – svako obitava u svoj našoj prefinjenosti. U metalu na tvom jeziku, u mojim teškim ogrlicama, u tvojim teškim rečima, u našim gorkim poljupcima i svetlosti koja se provlači sa strahom kroz tvoj prozor i kojoj poklanjaš osmeh.
U tvojoj kosi, u mojim olovnim nogama, u tvojim sumornim danima, u našoj zrelosti u koju ne želiš da poveruješ; u našim rukama i u mojim saksijama na terasi koja je u snovima veranda. Na papirima koji čekaju rukopis, u dugim nabrajanjima u mojim redovima i u svakoj tvojoj iskrenoj želji da sa mnom odeš jednom.
Dodirni moje grane, mračna sam ponekad samo na prvi pogled; u sebi krijem ledenu vodu i zeleno cveće svetlije od trave koju osećaš pod mekim stopalima. Nebo je uvek otvoreno i odlično čuje otkucaj ti svaki. Znam da si me rukama u mislima zagrlio jako.
Listovi trepere i vetar je blag. Poklanjam ti svaki novi trenutak. Jedino sa tobom je on realan. Ovako ja sam sirova imaginacija. A ljubav je, po modernistima, nešto poput neba, preosetljiva na realnost.
Ronimo kao pogled opružen kroz duboku šumu, kroz neko gusto granje drveća raspoređenog poput najsjajnijih i bitno značajnih zvezda na nebu. Po njima se naš puls poznaje. Miris je umetnost svega metafizički realnog na zemlji. Sa njim, puls je čarolija, a mi smo najodaniji procenitelji njegove vrednosti. Bilo bola, bilo raskoši – svako obitava u svoj našoj prefinjenosti. U metalu na tvom jeziku, u mojim teškim ogrlicama, u tvojim teškim rečima, u našim gorkim poljupcima i svetlosti koja se provlači sa strahom kroz tvoj prozor i kojoj poklanjaš osmeh.
U tvojoj kosi, u mojim olovnim nogama, u tvojim sumornim danima, u našoj zrelosti u koju ne želiš da poveruješ; u našim rukama i u mojim saksijama na terasi koja je u snovima veranda. Na papirima koji čekaju rukopis, u dugim nabrajanjima u mojim redovima i u svakoj tvojoj iskrenoj želji da sa mnom odeš jednom.
Dodirni moje grane, mračna sam ponekad samo na prvi pogled; u sebi krijem ledenu vodu i zeleno cveće svetlije od trave koju osećaš pod mekim stopalima. Nebo je uvek otvoreno i odlično čuje otkucaj ti svaki. Znam da si me rukama u mislima zagrlio jako.
Listovi trepere i vetar je blag. Poklanjam ti svaki novi trenutak. Jedino sa tobom je on realan. Ovako ja sam sirova imaginacija. A ljubav je, po modernistima, nešto poput neba, preosetljiva na realnost.
Нема коментара:
Постави коментар