Ovo nebo je kao jedna velika pozornica sa fantastičnom scenografijom.
Kao kod malih pozornica, utisak je kao da si na sceni. Kao da me dodiruju sve te komode i kanabei ne često viđenog stila. I kao da me dodiruju sve te ogrlice sa nočnih stočića i te čaše sa malo ispijenog belog vina.
Ah, ovi oblaci... Mekana postelja za moje misli. Obožavam kontemplativne predstave. I ovo Sunce koje ravnomerno greje.
Na svakom od oblaka druga se radnja dešava. Onamo dve frajle razgovaraju. Tu ispred mene je u toku mađioničarski trik. Tamo levo dvoje se ljube. Onaj malo iza krasi terasa sa koje mlada baka zove dete da ruča. Uz terasu je purpurni ružičnjak.
Iza mene je još jedan, nedefinisan oblak. Čini se da je planina. Stenovita planina neka bude. Pod nogama mi je peskovita zemlja, raj za moj kuk. Idem da vidim tu dobro osmišljenu, mađioničarsku čaroliju. Lepota je u njoj.
Нема коментара:
Постави коментар