уторак, 03. јун 2014.

Light


Žamor ljudi u internacionalnom vozu. 
Do tebe ja dolazim samo prvom klasom. 
Nebo i oblaci sneni su kao u nekoj bajci. 
Ja vreme nosim na ustima.

Prste utapam u tu mekoću na nebu -
tvoja koža topla je i gipka.
Pogled mi je prikovan za kretanje -
ispod tvojih arkada gledam film o budućnosti.
Obrazi mi sijaju od blagog vetra današnjeg -
tvoj osmeh usijan je pločnik za moje vedre misli.

Ruke mi klize po papiru - 
tvoje grudi najlepša su prolećna krošnja
u koju sam zagnjurila glavu.
Noge su mi stabilno položene -
tvoja strast oslobađa moje duboko disanje.

Srčana čakra izbija mi iz ove limun-žute košulje -
tvoje srce kuca na mom dekolteu.
Ramena su mi u nožicama dveju ptica -
invetivnost prosipaš iz svojih ruku.
Rebra bi da se rasprše po prostoru -
tvoja krsta su osetljiva pre tog važnog poljupca.

U sebi čujem najlepšu pesmu -
tvoje razigrane reči su to 
u svakom subotnjem jutru.

Radost nas ne mimoilazi.
Ljudi su u ovom vozu sretni.
Ljudi u tvom komšiluku su nasmejani danas.
I povremena kiša puna je sunca ovog popodneva.

Ove oranice, od skoro mi voljene ravnice,
gazim bosim nogama -
plodne su i nesagledive kao naši blogovi.
Svaka životinja u našoj blizini pitoma je
jer iskrenost miluje znake ljubavi,
koju pažljivo spuštamo u ruke jedno drugom.

Planine u mom kraju 
sigurno su u blagom listanju i cvatu
jer duša mi je nasmejana tiho i u sebi,
zbog tebe.
I mora i ratovi umireni su sada -
tako si rekao da će biti zbog nas.

Ah, volim ovaj žamor što u vozu vlada.
Do tebe dolazim samo prvom klasom.


Нема коментара:

Постави коментар