Naklonost tvojih misli - moja iskrenost svlači odeću sa sebe, istu onu koju je pažljivo birala pre dolaska pred tvoj pogled. Prepoznao si dobro taj trud i svojim dahom za moj obraz odao priznanje mojoj posvećenosti i u tom kontekstu.
Svetlost je imala milost za renesansu tvoga bîla i za kitnjast moj glas; za treperavost prelaska mojih misli u opipljivi govor (oblik je brinuo sam za sebe) i za tvoju tek stabilizovanu stabilnost - raščerečena ramena ostavio si kod kuće u svom delu sobe.
Sa tim predispozicijama, zagrljaj je morao biti prijateljski, ali dužina tvog pogleda zagrlila me je jače i zarila sam svoje nokte u leđa ti dublje no bilo koja ptica grabljivica. Da samo možeš da letiš, oh, zemljo sa dva lica, izgorela bih ti pod tim tankim prstima i poklonila bih ti svoj prah da pospeš se ceo dok ti saznanje uspavljuje suton.
(Bio bi to najlepši poklon za mene - tebi.)
Нема коментара:
Постави коментар