Mirišem ti potpis,
i obrise i osmeh -
osmeh, koji si ostavio
na rubu tog papira,
osmeh, koji si položio
na najvećoj perli
te teške kamilje kosti
što mi krasi vrat i tvoj dlan;
osmeh jednako čist i blag
poput tvog pogleda
opruženog po meni
kao da sam izlazak sunca.
Video si sve,
okrznuo mi dušu.
Čuo si svaki puls.
I stajao tamo sam
sa tim grumenom mene
u rukama ti.
Gledam te i sad
gde smešiš se samo,
stabilan u sebi,
užurban kroz sebe.
Ja posmatram vreme,
pokušavam da ne govorim.
Momenat kada rečima
možeš da polomiš nešto
vrišti u meni.
Ćutim i šaljem ti poruke.
Šaljem ti signal.
Poklanjam ti znak.
Sto.
Ispod. Isto.
Tvoja noga
bila je tvoje celo telo
meni tada.
I moj strah
da sam umislila sve,
da ne osećaš me,
da ne postojiš ni ti
ni ja,
niti bilo šta
što bi pod prirodnost
moglo da se podvede...
Prirodnost,
koja nas je stvorila.
Onda tvoj veliki pokret,
kome je prethodio veliki put
do mog ponora.
Taj pokret podizanja
sve težine tih famoznih perli
značio je samo jedno -
jedno veliko "DA":
svakom mom udisaju i izdisaju,
svakom mom pomeranju tvojih lakih prstiju,
svakom mom tebi poznatom koraku,
spuštanju mog praha sa lica
u tvoje neizgovorene reči
i na te meke usne.
Ta bolest nastala iz čistog nemira
potvrda je da konačno
činiš nešto za sebe.
Ja imam problem sa gravitacijom.
Nepažnja prema sebi
kod svakog se drugačije manifestuje,
koliko god mi bili slični,
koliko god se videli dobro,
koliko god bili daleko.
Počinje bez uvoda,
traje punom parom,
vrhunac joj je slavan,
ali i odlazi bez epiloga.
Sjajna je bolest tvoja.
Sjajna je bolest moja.
Toliko blista veličanstvena
pred samom sobom
da je mogu nazvati pravim zdravljem,
zdravljem, koje sam dozivala
ceo svoj život.
Нема коментара:
Постави коментар