Povratak u budućnost

I trčala sam u svoj povratak u budućnost. Iako sam imala dovoljno vremena, jurila sam niz te uske ulice - vodile su me sigurno do odredišta gde počinje put za njegov vidik. 
Euforično je samo telo - moja duša tiho obitava u jednom od lokala, gde je muzika tiša od postojanja jednog vrednog mrava, i staloženo pije crni čaj sa malo mleka i par tragova ušećerenog meda. 
Onda onaj svečani muk pred njegov dolazak, muk poput onog, koji nastupa pred nekim lepim govorom, pred početak prave proslave radosti. Trenutak, koji kao da traje nekoliko minuta, možda čak i čitavih deset. Osmeh povučen u sebe kao da će svakog časa da progovori, i odjednom - čuju se iz daleka delovi jednog velikog: "BUM!" 

mdvlfk

WAITING. The 3rd photo letter.

IMPATIENCE. The 2nd photo letter.

 

 

JOURNEY. The 1st photo letter.

Emotivni ljubavnici

I reči, koje ti šaljem kao usput 
pored rečenica navodno važnih... 
Oh, walkin' on broken glass... 
sa mislima o tvojim rečima 
dok se sneg u mom vrtu 
na zapadu Norveške topi na suncu, 
jarkijem no juče... 

Jarko i sjajno crno 
i postojano je sve 
što izgovaramo 
i ti 
i ja. 
I oh, tako od značaja... 
za prirodu oko nas, 
kao i za atmosferu zemljinu 
i onu u tebi 
i onu u meni. 

Topi mi se svaka pora 
kada pak pomislim na našu tišinu, 
tišu od tvog pogleda 
nasmejanog negde duboko u sebi; 
osmeha zasigurno srećnog 
što još uvek postoji. 
Blage promene su blagoslov. 

I sigurnost u to da vidiš dobro. 
Sve...
onda kada te glas oda. 
I bez definisanja tog vidika, 
to saznanje o sigurnosti 
ne da se porediti 

ni sa jednom rečenicom 
tvojom, 
ni sa jednom rečenicom 
mojom. 

I evo ga opet tvoj osmeh... 
isplivava da me zaseni. 
Izvoli pogled. 
Izvoli pogled zauvek.



"... when the mind is free to simply let the body/spirit create."

Početak zabave

Pogled tvoj ne izlazi mi iz očiju. Nebo ogrnuto gustim, sivim oblacima mi se osmehuje. Odraz zraka sunca dalekog jesu šljokice na mojim lakim kapcima. Toplota tvog poljupca u vazduhu lepi mi se za pore i gradi blistavu teksturu preko mojih arkada. Duša mi je u grlu.

Tvoje ruke mogle bi mi prekriti celo telo. One su ogrtač za moj oblik. Ta predivno sivoplava tkanina od tvojih ruku sa zlatnim nitima odaje, bez da progovori, svoju vrednost, svoju veličinu, svoju večnost. Kako je samo čvrsto i stabilno pod tom mekom tkaninom... Ona prekriva tri tačke na mojim leđima, tri moje omiljene tačke - u levom i desnom ramenu i po sred tog mog oblika. Trougao je veličanstven samo okrenut i ćutljiv, kao iznenadna pobeda. U tom položaju ga i nosim i zato tako viktorijanski blista, prepun nepoznate i velike prošlosti. Lep.

Ne izlazi mi tvoj osmeh iz usta. Držim ga nežno zadnjim zubima, tako najviše volim. Iskre tvog osmeha klize mi niz grlo. Jezik mi se smeje i ne prestaje da priča i priča, priča... kao da se raduje nekoj zasigurno dobroj zabavi.

I onda zabava u tvojim mislima, palih u moju hipofizu... Neprocenjivo.

Kada činiš nešto za sebe

Učena da budem fina,
razvlačim svoju ljubaznost.
Prosipam pred vreli asfalt reči:
ne želim, ne mogu, žao mi je. 
Osmeh lakše treperi,
prava vrata otvorena sjaje.
Bez krivice i bez potrebe
želim da dugo traje.

Prva scena, Drugi čin

Mirišem ti potpis,
i obrise i osmeh -
osmeh, koji si ostavio
na rubu tog papira,
osmeh, koji si položio
na najvećoj perli
te teške kamilje kosti
što mi krasi vrat i tvoj dlan;
osmeh jednako čist i blag
poput tvog pogleda
opruženog po meni
kao da sam izlazak sunca.

Video si sve,
okrznuo mi dušu.
Čuo si svaki puls.
I stajao tamo sam
sa tim grumenom mene
u rukama ti.
Gledam te i sad
gde smešiš se samo,
stabilan u sebi,
užurban kroz sebe.

Ja posmatram vreme,
pokušavam da ne govorim.
Momenat kada rečima
možeš da polomiš nešto
vrišti u meni.
Ćutim i šaljem ti poruke.
Šaljem ti signal.
Poklanjam ti znak.

Sto.
Ispod. Isto.
Tvoja noga
bila je tvoje celo telo
meni tada.
I moj strah
da sam umislila sve,
da ne osećaš me,
da ne postojiš ni ti
ni ja,
niti bilo šta
što bi pod prirodnost
moglo da se podvede...
Prirodnost,
koja nas je stvorila.

Onda tvoj veliki pokret,
kome je prethodio veliki put
do mog ponora.
Taj pokret podizanja
sve težine tih famoznih perli
značio je samo jedno -
jedno veliko "DA":
svakom mom udisaju i izdisaju,
svakom mom pomeranju tvojih lakih prstiju,
svakom mom tebi poznatom koraku,
spuštanju mog praha sa lica
u tvoje neizgovorene reči
i na te meke usne.

Ta bolest
nastala iz čistog nemira
potvrda je da konačno
činiš nešto za sebe.
Ja imam problem sa gravitacijom.
Nepažnja prema sebi
kod svakog se drugačije manifestuje,
koliko god mi bili slični,
koliko god se videli dobro,
koliko god bili daleko.
Počinje bez uvoda,
traje punom parom,
vrhunac joj je slavan,
ali i odlazi bez epiloga.
Sjajna je bolest tvoja.
Sjajna je bolest moja.
Toliko blista veličanstvena
pred samom sobom
da je mogu nazvati pravim zdravljem,
zdravljem, koje sam dozivala
ceo svoj život.